Ne zna delija šta je Golija. Nije to samo golema planina veoma bogata bukovom šumom, na koju zimi odlaziš samo ako moraš, a silaziš samo ako si hrabar. Golija je ovog puta priča o jednom deliji koji živi na Goliji.
Danijel Dane Biorac, pre 6 godina popeo se na Goliju i tu ostao. Rođen je u Novom Pazaru gde je završio i osnovnu i srednju školu. Ta Golija…nije to samo velika planina bogata bukovom šumom na koju zimi odlaziš samo ako moraš, a silaziš samo ako si hrabar.
Bio je odličan đak i roditelji su hteli da ide na fakultet, ali on to nije želeo.
– Ovo je šesta godina kako sam prezimeo ovde, i kako nisam silazio u selo. Imao sam 15-ak godina kad sam došao ovde, kad sam izašao iz škole sve sam datume pozaboravljao. Ovde to nama ne treba ništa, ni datum, ni dan, ni mesec, ništa. Gledamo u nebo, prema Bogu i kakvo je nebo i to ti je nama jedino, sat nam ne treba. Živim od stoke i planine. Leti živimo lepo, možeš da obrneš paru, bereš šipurak, kleku, pečurku, borovnicu, drvo sečeš, prodaš stoku. Zimi nikako. Pred kraj zime je najgore. Kupimo pre zime namirnica šta nam treba za šest meseci i više ne silazimo – kaže Dane.
Najteže mu je što nema struje, obećali su mu, ali još ništa.Imam solarni panel da napunim telefon i sijalicu. Jesenas su mi doneli agregat pa smo ubacili televizor, evo 2022. godina je sad. U Beograd je možda kod vas stigao pre 100 godina, a kod mene uoči Božića ove godine, televizor je prvi put zasjajio. Kod nas ako hoćeš da piješ vodu, onda donesi. Ako hoćeš da se ugreješ iseci drva pa unesi u sobu, ako hoćeš hleba da jedeš, umesi. Nema kod nas kao kod vas iziđeš u grad da jedeš, te u ćevabdžinicu, ima sad sam video nose na adresu kućnu. Vidim na televizoru onog sa biciklom nosi hranu, kod nas ako bi ga čekao, tačno bi umro od gladi – rekao je Dane.
Njemu novac nije nikakvo bogastvo, već sreća, zdravlje.
– S parama kontakt nemam, ovde čim se uzme novac odmah se potroši. Ne prolaze meni svaki dan pare kroz ruku, ja to jednom mesečno kad nešto prodam, onda potrošim, ne brojim svaki dan pare, kao u gradu po ceo dan se hvataju za novčanik – rekao je Dane, koji na Goliji ne živi sam.
Kristina ima 19 godina, u rodnom Sarajevu videla je emisiju o Danetu. Svideo joj se delija i došla je usred zime. Početak ljubavne priče gorštaka i devojke iz grada bila je i više nego zanimljiva.
– Videla sam ga u emisiji, svideo mi se. Čestitala sam mu što vodi takav život, rekla sam mu da bih došla kod njega. Privuklo me to što je ozbiljan, hoće porodicu, brak i nije neki nezreo – rekla je Kristina.
Ona je krenula iz Sarajeva 29. novembra, dok roditelji nisu znali gde ide, pa je morala da pobegne.
– Jedva sam čekala do dođem, nisam znala da li će me stvarno čekati na stanici. Razmišljala sam o tome da ću doći u drugu državu, a da njega neće biti, biću izgubljena. Čuli smo se preko telefona u toku puta, ali još nisam bila sigurna da će me čekati – dodala je Kristina.
Dane kaže da kao što ona nije verovala, tako ni on nije verovao da će ona da dođe.
– Tražio sam goveda, ne mogu da ih nađem, a ja treba da idem za Pazar. Kakva goveda, magla, ja samo gledam u telefon, poruku da pišem. Ali ugasio mi se telefon i ja ne znam da li će doći. Odem, pusti goveda, dođem da napunim telefon. Celu noć nisam oka sklopio, nemam ja smirke, sneg napadao i ja upalim traktor i samo da idem. Mogao bih peške da stignem za četiri sata, ali nemam smirke kod kuće – započeo je Dane ovu neobičnu ljubavnu priču.
– Isto kao što ona nije verovala, tako nisam ni ja verovao da će ona da dođe. Sretosmo se mi, meni sve nepoznato. Video sam ja po gradovima, ljube se i njuše, ništa ih nije sramota. Ali za nas gorštake to nije tako, mi odvedemo ženu u krevet pa se tamo to čini, sramota pred drugim ljudima. Svi me u Pazaru znaju, ja se pitah s njom i izljubih ka otac da joj umro, pa kad zađosmo za zgradu, ja je poljubih, pred narodom ne sme to – kaže Dane.
Tri dana je provela kod njega, a onda su otišli kod njenih roditelja da se upoznaju. Dane je tada prvi put napustio Srbiju. Svojom pričom i pojavom osvojio je i njene roditelje. Prihvatili su zeta i pustili ih u miru. Kristina je trudna treći mesec i oni sada čekaju bebu.
– Malo me jedino strah jer je prvo dete, da li će sve biti u redu, daleko je od doktora i grada, ako se razboli, ne mogu da idem odavde. Sramota je da nema puta i struje za to dete, kao što smo se rađali mi i stari, ali je bilo drugo vreme i drugačije se živelo, a sad je sramota – kaže ona.
Oni koji treba da obećaju, obećali su struju, sad postoji rok od šest meseci da se to i ispuni, da imaju frižider, toplu vodu u bojleru i da televizor gledaju bez agregata.
