– Da l’ je moguće da posle svega što ti je uradio ti njega i dalje voliš?
– Nije mi on ništa uradio. Čovek kog ja volim nije mi uradio ništa od toga. Uradio mi je onaj drugi.
– Koji drugi? Ti si luda, majke mi!
– Onaj drugi. Onaj od kog sam se razvela.
– Ti znaš i dalje da je to isti čovek, je l’ da?
– Ne, to ne može biti isti čovek. Onaj kog ja volim i ovaj… Ovaj gad… To su dva sveta. Ne znam… On se promenio. Nekad, negde, usput. Promenio se i ja to nisam videla.
– Dobro je. Na trenutak sam pomislila da si poludela.
– I jesam pomalo. Kad ti se desi ovako nešto ne može da te ne promeni. Nije da ću da sečem vene ili tako nešto, ali znaš… Ne možeš tek tako da se oporaviš. Izneverio me je kao čoveka. Prvo što se promenio, posle što mi nije rekao. Što me nije nekako upozorio. Ovo što je usledilo, sva ova sranja, to nismo više bili nas dvoje.
O tome su svi pričali, godinama. O njima, kako su se zabavljali od gimnazijskih dana. Kako niko nije lepši bio od njih dvoje. Kako su se ljubili po hodnicima fakulteta i studentskih domova. Kako su njegovi godinama čekali da ona ostavi školu i uda se za njega. Kako su njeni bili protiv bilo kakve udaje dok ne diplomira. Kako su sa odbrane diplomskog rada ušetali u najbližu opštinu i venčali se u prisustvu dva svedoka – bez ikog drugog. Kako su se matorci duvali, penili i ljutili, pa – popustili. Kako su se kućili od kašike i jastuka. Kako im je pola godine odeća bila u koferu, jer nisu imali para da odmah kupe ormar.
Radili su, ljubili se, voleli. Jedna trudnoća, jedan pobačaj, pa opet trudnoća i beba. Bebe plaču, mnogo više no odrasli. Nije spavala, jela i bila prisutna uvek – pa nije primetila što se on kao doktor sve češće zadržava na noćnim dežurstvima. Nije primetila da se svi prijatelji polako od njih otkačinju, ne dolaze.
„To je zbog bebe, sigurno. Ne žele da nam smetaju. Znaju da sam umorna. Znaju da on mnogo radi.“
Onda je malo posle drugog ćerinog rođendana kuma došla ozbiljna i rekla:
– Ja moram da ti kažem, jer niko drugi neće. On te vara. Ceo grad o tome bruji.
I ona nije poverovala. Ali je za svaki slučaj ušla u njegovu lekarsku sobu bez kucanja. I zatekla ih.
– To su bili neki drugi ljudi. Neki tamo ne-moj-muž i neka tamo medicinska sestra. U pozi. On meni to nikad ne bi uradio. A ovaj… Ovaj što razvlači sestre po stolovima u noćnim smenama, ne znam ko je to – rekla je to svojoj kumi i podnela zahtev za razvod braka.
Grad je brujao. U bolnici su svi prepričavali svoje verzije događaja. Sa čupanjem kose, vrištanjem, šamarima i plakanjem. Niko nije ispričao istinu.
Jedna žena je otvorila vrata lekarske sobe bez kucanja. Zatekla dežurnog lekara na dežurnoj sestri. Prekinula im „dežurstvo“ svojim polomljenim osmehom. Zatvorila vrata i strčala niz stepenice. Do kuće je izgubila sve deliće osmeha. Ostale su joj samo usne.
– Znaš, sad kad je sve prošlo mogu da ti kažem da mi od svega najviše nedostaje ono vreme kad me je ljubio na malom odmoru. Celu treću godinu smo kasnili na časove zbog tih poljubaca. Kakvi smo neiživljeni klinci bili! – nasmejala se.
– Da l’ je moguće da posle svega što ti je uradio ti njega i dalje voliš?
– Nije mi on ništa uradio. Čovek kog ja volim nije mi uradio ništa od toga.
