Ljubav kakvu je znamo sa 20 godina, nije ista kao ona sa 30, a pogotovo ne kad u d**e spucaš 50 i kusur godina, oprostite na izrazu!
Kada ste oboje mladi, nekako se brzo zalepite jedno za drugo. Pa, bez razmišljanja o tome kakav je, kakvi su njegovi, da li imaju psihičkih poremećaja u porodici, samo zaronite u tu ljubav, izgubite glavu. Jedino što je bitno je da je lep i zgodan, da vas gleda milo i da je uvek tu.
Pa čak i da nemate ništa zajedničko, to nije bitno - bitno je da je seks dobar. A ako raskinete nakon godinu dana, to isto tako lako prođe, uz besne poruke, pozive i pijane noći sa drštvom. Možda ćete sebi obećati da ga nikad nećete preboleti, da ćete patiti i voleti ga, ali ta patnja vam i ne ide nešto od ruke.
A onda upoznaješ nekog novog, zaljubiš se preko svake mere i voliš ga, voliš, voliš. Venčate se i živite tako u nekoj slozi, a onda njemu ili vama osećanja izvetre. Shvatite da ga ne volite baš i eto ti razvoda.
Živiš tako u zabludi da ljubav ne postoji, da se ti nikad nećeš zaljubiti, da si ti završila sa muškarcima, da ih znaš u dušu i da ti ne trebaju.. Bežiš od mogućih ljubavi kao đavo od krsta...
A onda sretneš nekog tamo lika. Prvo ti je prijatelj. Družite se i lepo ti je sa njim. Nisi baš zaljubljena da glavu izgubiš, ali dobro ti je. Treba ti osoba sa kojom je sve jednostavno, a on je baš takav - ništa ne komplikuje, pa ni vaš odnos. Sad već imaš 35 godina i razmišljaš mozgom. Treba ti neko sa kim bi gradila porodicu i ubediš sebe da je to Ljubav. Sad je sve kako treba: poštovanje i poverenje. Ali ima tu nešto što nedostaje.
Dete se rodilo. Oboje sebe ubeđujete da se sve sada dobro i da tako treba da bude.
A onda jedno veče, dok se on tušira primetite da mu stižu poruke. Jedna za drugom. Iako nemate običaj, vi uzimate telefon i otvarate poruku. Pred vama iskače nečiji dekolte i tekst:"da li ti se sviđa?"
Kreće pakao. Sve se raspada. On kaže da nije ništa ozbiljno, obični flert, da ne traje dugo, da će sve to da batali....
A vi ne možete da pojmite šta vam se dešava. Sa vama ima dete, vi ste porodica. To što nema one strasti kao na filmu, nije ni bitno, jer film laže, sve je to laž...
Godine prolaze, već vam je 45. Seks? Pa upražnjavamo ga. Da, imamo seks. Možda ne baš svaki mesec, ali kad ono beše, u maju smo se definitivno seksali?
To je normalno - ubeđuješ sebe. Hormoni su se smrili, vi već imate veliko dete, živite skladno. Sve češće žmurite na njegovo švrljanje. "Pa svi švrljaju tu i tamo!" "Muškarci su jednostavno takvi!" Glavna stvar je da imate porodicu, da je unutar kuće sve mirno i stabilno. Vaša ljubav je takva.
I odjednom, kao grom iz vedra neba srećeš njega. Na internetu. Na poslu. Na roditeljskom sastanku. Novi kolaga došao u firmu. Muž posetio koleginicu. Nije ni bitno kako si ga srela ali osećaš - plašiš se. Sve se ruši. Tri dana ne možeš da ga izbaciš iz glave jer osećaš: on je tvoj čovek. On je čovek za tebe. Ljuta si na sebe, ubeđuješ se: to nedostatak seksa čini tvojoj glavi.
Ali, sve je tu, kao da si klinka: leptirići u stomaku, feromoni udaraju u glavu, srce ti lupa na samu pomisao na njega...
A onda se nekako povežete, pa pričate o svemu, satima, danima, dopisujete se. Ne spavate noćima, ali vam ništa nije teško. Uključujete mozak i počinjete da razmišljate:" Udata sam". "Oženjen je". "Stariji je 10 godina" ili "Starija sam 10 godina od njega". "On je učitelj moje dece" ili "Živimo u različitim gradovima"....
Pronalaziš hiljadu razloga zašto ne smeš da budeš sa njim. Godinama si gradila stabilnost, rodila decu, a sad sve to da pogaziš. Izmišljaš hiljade razloga, ali srce ne želi da čuje. Moraš da se razvedeš, ali kako da objasniš mužu, deci, roditeljima. Reći će "Pomamila se pod stare dane!" Ali ti imaš još života, godine su pred tobom...
Sediš i plačeš. Osećaš da lažeš sebe. Bog ti je dao šansu, poslednju. Nema više. Ili rizikuj ili živi kao miš. Sve u tebi cvili: "On je čovek za tebe. Tvoja srodna duša..."
A onda opet znam milion primera kako to izgleda kada muž ostavi ženu: "ona sama kod kuće, cela rodbina na njenoj strani, ali on je otišao sa drugom. Živi kako živi, ali ona zna da ne živi bez njega onako kako treba. Ona je ljuštura. Deca je ne poštuju jer vide da ona bez njega ne zna kako dalje."
Ili: "Žena ostavila muža i decu. Troje dece. Kaže, zaljubila se. Celo selo je pljuje. Kako da se zaljubiš, a imaš troje dece. Da je sedamnaesti vek, kamenovali bi je. Ona više i nema pravo da vidi decu, muž je ogorčen propio se."
Isto tako znam primere: "Zanemarila je zaljubljenost. Ostala je sa mužem. Naizgled oni su sretna porodica. Ali kada se malo dublje zagledaš, žive kao dva zombija. Ta tema ne sme da se pomene, preljuba je opasna reč, reč koja pokreće lavinu u njihovoj kući. Lažu sebe da je sve dobro, a duša im zna kroz koju patnju prolaze.
I ide u crkvu, moli se da se sve vrati na ono što je nekad bilo, ali povratka nema. "
I zato vam kažem, ljubav sa dvadeset godina i nije ljubav. Prava ljubav boli dragi moji! I stavlja te na muke, moraš da biraš. Pravu ljubav moraš da platiš: ljubavlju dece, poštovanjem, mirom u duši - ali platićeš je gorko!
Ako se plašiš da platiš ceh, živećeš čekajući smrt.
