Na mapama Srbije još uvek postoji na hiljade sela, ali u mnogima od njih život tinja tiho, gotovo neprimetno. Kuće su tu, dvorišta pokošena, staje pune posla – ali ono što nedostaje jesu mladi glasovi, dečija graja i, možda najvažnije, žene koje bi u tim kućama započele nove porodice. Dok gradovi rastu, sela ostaju bez stanovnika, a posebno bez devojaka spremnih da u njima grade budućnost.
Problem nije samo ekonomski. On je duboko društveni i emotivni. Sve više muškaraca u selima ostaje samo – ne zato što ne žele porodicu, već zato što nemaju s kim da je zasnuju.
Alarmantne brojke: 250.000 neženja i 100.000 neudatih žena
Prema podacima Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), u srpskim selima živi oko 250.000 neženja. Od tog broja, čak 200.000 je iz juga Srbije, pre svega iz okoline Leskovca.
S druge strane, oko 100.000 žena u ruralnim sredinama još uvek nije pronašlo životnog partnera. Iako se na prvi pogled čini da se brojevi "poklapaju", stvarnost je mnogo složenija. Žene sve češće napuštaju sela i odlaze u gradove ili inostranstvo, tražeći sigurnost, posao i drugačiji način života.
Selo Međani: gde ima momaka, ali nema mladenki
U selu Međani, kako kažu meštani, devojke gotovo da ne dolaze.
U tom mestu živi oko 40 muškaraca starijih od 40 godina, ali i dosta mlađih – između 25 i 30 godina – koji nemaju s kim da zasnuju porodicu.
"Ovde ima žena za flert, ali ne i za brak. Dok je veza – sve ide. Kad spomeneš brak, onda više neće da se udaju", pričaju momci iz sela.
Jedino mesto okupljanja je prostor ispred prodavnice. Nema kafića, nema društvenog života, nema prilika za upoznavanje. Siromaštvo i udaljenost od grada dodatno pogoršavaju situaciju.
Do najbližeg grada treba najmanje pola sata vožnje, a devojke koje bi bile spremne da se presele – jednostavno se ne pojavljuju.
"Išao bih gde god treba, samo da nađem ženu"
Branislav Đikić nije želeo da bude deo poražavajuće statistike. Sa 51 godinom odlučio je da sudbinu uzme u svoje ruke.
- Kada sam ostao sam, video sam da nema života bez supruge. Tražio sam pasoš na brzi postupak, rekao sam da hoću da se ženim. Kada su me pitali da li ima žena u Srbiji za mene, rekao sam ne. Gde god treba ići ću da je nađem - Ukrajina, Rusija, Albanija Rumunija, Makedonija... Neka će da pristane - kaže Branislav Đikić.
I – pristala je.
Ljubav bez granica: supruga iz Albanije
Branislav je sreću pronašao u Albaniji. Njegova supruga Aurela danas živi s njim na selu u Srbiji. Govori srpski, radi vredno i ne krije da joj život na selu nije stran.
- Od početka bilo je malo teško, posle nije toliko teško bilo. Radi se dosta, ali nije loše, nije sjajno, ali nije ni loše. I u Albaniji sam živela na selu, ali nismo imali ništa. Radila sam dve godine u fabrici i to je to. - Ko hoće, izvolte, ko neće - doviđenja, ćao. Suprug mi mnogo pomaže, ne radim samo ja - kaže ova vredna žena - kaže Aurela.
Na pitanje da li joj smeta što druge žene ne žele u selo, odgovara jednostavno: "Ko hoće – izvolite. Ko neće – doviđenja, ćao."
Branislav za suprugu ima samo reči hvale: "Nigde nije idealno, ali ona jeste. Sve radi. Malo ko bi danas pristao da muze krave. Naše devojke neće uopšte da žive na selu."
Danas imaju četvoro ćerki i sina – porodicu kakvu je Branislav dugo sanjao.
Komšije bez nade: "Bolje da dođu Albanke nego niko"
Njihov komšija Bojan Pešić, međutim, još uvek nema takvu sreću.
"Roditelji uče ćerke da ne treba da se muče, nego da idu u grad. Tamo će možda i da trpe, ali neće doći na selo", kaže on.
Za njega je stvarnost surova: "Bolje da dođu i Albanke nego niko. Samo da selo ne izumre."
Sela između tradicije i nestanka
Priča iz Međana nije izuzetak, već pravilo u mnogim krajevima Srbije. Dok sela ostaju bez žena, porodica i dece, budućnost ruralnih sredina postaje sve neizvesnija.
- Bez mladenki – nema svadbi.
- Bez svadbi – nema dece.
- Bez dece – sela polako nestaju sa mape.
Ovo više nije samo pitanje ljubavi. Ovo je pitanje opstanka.
