Veronika u 50-im saznaje ko s njenim mužem stoji iza plana da je uništi: Banula je na vrata kad se nije nadao i tad kreće pakao

Ušla je kod prijateljice bez kucanja i zastala, videvši u njenom stanu svog muža.

Lift nije radio. Naravno. Na displeju je stajala mrtva osmica. Veronika je izdahnula, gledajući svoje čizme — antilop je već upio ulicnu vlagu i potamnio. Peti sprat. Za pedeset tri godine i bolesna leđa — skoro kao Everst, posebno kada u jednoj ruci nosi piletinu na akciji, a u drugoj flašu krimskog vina, kupljenu posebno da Ljupka prestane da kuka zbog svog „još jednog šefa-lopova“.

— Jedan stepenik, dva stepenika — mumlala je sebi, brojeći spratove.

Nije zvonila. Zašto bi? Kod Ljude, prijateljice iz detinjstva, telefon je uvek bio na tihom režimu, ili je u tušu, ili gleda seriju toliko glasno da komšije kucaju. Ključeve je imala Veronika — „za svaki slučaj“, kako su se dogovorile još devedesetih, kada je Ljudin prvi muž počeo da pije. Muža odavno nema, ali navika je ostala.

Treći sprat. Srce joj je tuklo negde u grlu, šireći se do slepoočnica. Morala je da se odmori. Veronika je spustila kesu na prozorsku dasku, gde je neko pažljivo ugasio opušak u saksiji sa uvelom pelargonijom.

Današnji dan nije počeo dobro. Tolik, muž, otišao je na posao napet, zaboravio telefon, vratio se, dugo pretražujući džepove, pa promrmljao nešto o „kasniću, izveštaji“ i zalupio vratima tako da je malter opao. Veronika je samo slegla ramenima. Izveštaji su izveštaji. Njen balans nije izlazio već treći dan, glava joj je pucala od cifara.

Podigla je kesu. Piletina je, čini se, počela da proceđuje — ostao je lepljiv, hladan trag na prstima. Grozno.

Tišina koja zgrušava dah

U hodniku je gorela plafonska svetiljka — prigušena, bez abažura, bacajući slab, žućkast sjaj koji je treperio na zidovima i podu. Svetlo je bilo toliko mršavo da je više osvetljavalo senke nego same predmete. Na kaputnjaku, preko starog, već pomalo izbledelog Ljudinog zimskog kaputa, visila je jakna. Tamnoplava, sa okovratnikom koji je bio istrošen od stalnog nošenja i podsećao na nešto iz prošlosti, toliko poznata da je Veronici zaboljela u zubima, kao da je ceo stomak u trenutku zaledio od prepoznavanja.

Veronika je zastala, korak joj je ostao u vazduhu. Pogled joj je pao naniže i srce joj je naglo zadrhtalo.

Čizme.

Crne, četrdesetog broja, sa udubljenim vrhom na levoj nozi — Tolik je zaista stalno spoticao na ravnom, kao da su mu noge imale svoju volju. Pored, uredno složene, stajale su Ljudine kućne papuče sa malim, mekanim pomponima. Ti pomponi, nekada simpatični i veseli, sada su izgledali gotovo groteskno u tišini koju je soba nosila.

U stanu je bilo tiho, ali to nije bila tišina praznine ili napuštenosti. To je bila tišina koja se javlja kada ljudi iznenada zamru u nekom trenutku, kada čekaju, kada su koncentrisani na nešto što im potpuno zauzima pažnju. Bila je to tišina koja udara pravo u telo, koja steže pluća i usporava puls, a Veronika je to osetila odmah, dok je stajala tamo, samom u hodniku, sa kesom u ruci.

Polako je spustila kesu na pod. Staklena flaša unutar nje zaplaknula je o pločice i zvuk je odjeknuo previše glasno, suviše oštro, kao da je neko pucao iz malog pištolja. Taj zvuk je probio mir, napravio pukotinu u tišini, a Veronika je primetila da joj se ruke lagano tresu.

Iz kuhinje se začuo tihi šušanj. Stresla se stara stolica sa klimavom nogom — ona stolica na kojoj je Veronika uvek izbegavala da sedi, bojeći se da će pasti ili napraviti buku.

— Ljudo, opet juriš mačku? — glas Tolika bio je smiren, gotovo svakodnevni. Takav glas kojim je molio da mu se so dodaje za večeru. Običan, ali u ovom trenutku, užasno stran.

Veronika je osetila kako joj vrhovi prstiju utrnu. Ne od hladnoće. Ne. To je bila krv koja je naglo odlučila da napusti ruke i noge, koja je krenula pravo ka glavi, kao teški, živi čekić. Srce joj je lupalo, ali um joj je bio iznenada hladan, fokusiran samo na ono što vidi.

— Tiše — šiknula je Ljuda. Glas joj je bio tih, ali oštar, pun upozorenja. — Čula si? Valjda su vrata zalupila.

— Ma strujanje je to. Promeni bravu, rek’o sam ti — dodao je Tolik.

Koraci. Lagano šuštanje bosih nogu po linoleumu. Zvuk koraka postao je ritam koji je Veronika osećala u stomaku.

Ali Veronika se nije pomerala. Nije pokušavala da se sakrije. Stajala je direktno ispod svetiljke, u svom bež kaputu koji je bio preširok za nju, sa kosom raščupanom od vlage i pogledom koji je paralizovao, uprt u mračni hodnik pred sobom. Stajala je mirno, a opet napeto, kao da je sama tišina zgrušana oko nje.

Susret koji pomera vreme

Iz kuhinje je izašla Ljuda. U svom ogrtaču, onom istom, svilenom, koji je Veronika poklonila za njen jubilej pre tri godine. Ogrtač je bio razvezan na grudima više nego što je bilo pristojno, ali ispod se videla stara, izbledela majica. Osećaj prepoznatljivosti i šoka udario je Veroniku u stomak.

Ljuda je ugledala Veroniku i saplela se. Jednostavno se zaustavila, kao da je udarila u nevidljivi zid. Usta su joj se trzala, oblikujući glupu formu slova „O“, ali nijedan zvuk nije izašao. Srce joj je stalo na tren, a Veronika je videla kako se sve oko nje usporilo.

Zatim je, brišući ruke peškirom od vafla, izašao Tolik. Bez košulje. Samo u svojoj „alkoholičarskoj“ majici i pantalonama. Njegova prisutnost bila je šokantna. Onaj čovek kojeg je poznavala, kojeg je videla svakog jutra u kupatilu, sada je stajao ovde, u Ljudinom stanu, pred njom.

— Pa šta je, Lju... — podigao je glavu polako.

Sekunda. Dve.

Toliko dugo da je Veronici srce skoro preskočilo. Tolik nije pobledelo, nije pocrveneo. Nije pokazao ni trunku iznenađenja. Počeo je da pomera vrat na čudan način, kao da mu je odjednom okovratnik postao pretesan, iako okovratnika nije ni bilo. Ruka sa peškirom se zamrznula u vazduhu, pa polako spustila.

— O — rekao je jednostavno. — Vera.

— Vera — odjeknula je Ljuda. Glas joj je bio škripeći, poput neuljane šarke, i svaka nota tog glasa bila je odjek iz drugog sveta.

Veronika je ćutala. Samo je stajala i gledala. Gledala je muža. Njegovu majicu, koja se malo podigla na stomaku, pokazujući poznate sedu dlaku. Gledala je Ljudu, koja je nervozno i nespretno pokušavala da zatvori ogrtač, povlačeći kaiš toliko snažno da je gotovo pocepala tkaninu.

Sve u toj sceni bilo je nemirno i napeto. Svaki detalj, svaki pokret, svaka senka svetla bila je jasno urezana u Veronikinu svest, dok je osećala kako joj svet oko nje postaje nepoznat i zastrašujući, a opet nemilosrdno stvaran.

Peti sprat. Vrata Ljude, obložena dermatinom koji je pamtio još Brežnjeva, bila su malo otvorena. Pukotina široka koliko prst. Veronika je frknula. Strujalo je iz stana mirisom valokordina i… skupih cigareta? Ljuda je pušila samo tanke, mentol cigarete, smrdeće, kao jeftina žvaka. A ovde je mirisao jak duvan.

Veronika je povukla kvaku prema sebi. Tiho. Šarke, koje je Tolik podmazivao pre pola godine, radile su bez šuma.

Praznina u glavi

U glavi joj je bila potpuna praznina. Apsolutno sterilna, kao netaknuta tabla, bez ijedne misli koja bi se mogla vezati za prevaru, izdaju ili dvadeset i pet godina braka. Ni jedna uspomena, ni sumnja, ni tuga, ni ljutnja. Samo jedna jedina, kristalno jasna i profesionalna misao, koju je auditorica Veronika dobro znala: „Dug ne poklapa se sa kreditom. Gde je greška?“

Sve ostalo je nestalo. Srce joj je kucalo, a mozak je bio hladan, proračunat i fokusiran. Ništa osim tog jednog pitanja, koje je sada delovalo gotovo groteskno u situaciji u kojoj se našla. Ni razočaranje, ni bes, ni strah, samo profesionalna radoznalost koja je, paradoksalno, činila da se oseća neustrašivo.

— A mi smo tu… — počeo je Tolik, ali je odjednom zakašljao, prisilno, neprirodno, natežući svaki ton. — Kran… To jest, cev je puštena. Kod Ljude.

— Cev? — ponovila je Veronika, a glas joj je bio stran, hrapav i nepoznat, kao da pripada nekoj drugoj osobi, ne njoj.

Napredovala je polako, korak po korak, ne skidajući čizme. Crne, blatnjave, sa tragom u obliku potkove koji je ostavila na svetlom laminatu hodnika, kao da ga je namerno urezala u prostor.

— Verička, nemoj da pomisliš… — Ljuda je naglas zadrhtala i povukla se unazad, kao rak, ruke ispravljene pred sobom, dlanovima prema Veroniki. — Tolik je samo svratio… da donese alate… i onda, eto, voda krene da pljusne! Ceo se smočio, pa je skinuo košulju, suši se…

Veronika je prošla pored nje. Pritom je nehotice dodirnula Ljudino rame. Toplo je, meko, mirisalo je ne samo na valokordin već i na konjak. Onaj isti konjak koji je Tolik čuvao u baru „za posebne prilike“, skriven od očiju drugih, kao svoje malo svetilište.

Za stolom se saznala istina

Kuhinja je bila vrela. Prozorsko staklo zamagljeno, sa mutnim stazama kondenzata koji su tekli niz površinu. Na stolu nije bilo ni jedne cevi, ni ključa, ni komada pakli, ni bilo kakvog alata koji bi potvrdio priču o poplavi.

Ali stol je bio zatrpan papirima. Nepregledna gomila, razbacana, gotovo haotična.

Veronika je stala. Pogled joj je postao oštar, prodoran, gotovo laserski. Svaka sitnica koju je primetila činila se važnom:

Dve šolje sa nedopijenim čajem, jedna sa talogom na dnu. Otvorena kutija „Inspiracije“ — njene omiljene bombone, koje je poslednji put videla pre nekoliko godina kod Ljude. Pepeljara puna opušaka, miris dima se mešao sa vlakom konjaka i valokordina, ostavljajući gust, gotovo opipljiv trag. I naravno — papiri. Mnogo papira. Rasparčane kopije, printovi, žuti lepljivi papiri sa brojevima ispisanim Ljudinim okruglim rukopisom.

A usred tog haosa ležao je pasoš. Tolikov. Otvoren na strani sa adresom prebivališta.

— Cev, kažeš? — Veronika je prišla stolu, a glas joj je bio miran, proračunat, opasan u svojoj tišini.

Tolik se pojavio u vratima. Sada više nije izgledao izgubljeno ili zbunjeno. Njegovo lice je bilo tvrdo, oči su gorele posebnim besom koji se javlja kod muškarca koji shvati da je uhvaćen, ali ne zna kako da se zaštiti osim napadom.

— Šta radiš bez zvona? — promrmljao je, napinjući majicu da joj pokrije stomak. — Ljudi imaju pravo na privatnost, zar ne?

— Koji ljudi, Tolia? — Veronika je pružila ruku ka papirima.

Ljuda je zadrhtala, pokušala da zaustavi Veroniku, ali ona ju je odmakla rukom, odlučno, grubo, kao da otklanja dosadnu muhu. Ljuda je uzdahnula i stisnula ruke uz grudi, nemoćna.

Veronika je uzela gornji list papira. Srce joj se ubrzalo, ali glas joj je ostao miran. Nije bio ugovorni dokument za popravku cevi. Nije bila procena troškova.

To je bio dokaz. Nešto što je razotkrilo sve što je do sada bilo prikriveno, sve što je Tolik pokušavao da sakrije iza laži o poplavljenoj cevi. Svaki broj, svaka reč, svaki trag na papiru činili su se sada jasni i neumoljivi.

Veronika je znala da je ovaj trenutak promenio sve.

„Ugovor o zajmu pod hipoteku nekretnine…“

Slova su joj skakutala pred očima, stapala se i odvajala, kao da sama papirna površina diše i pomera se. Svaka reč bila je oštra, svaki broj je zarezivao u stomaku Veronike, uvijajući ga u čvor koji je pritiskao unutrašnjost grudi. Tri miliona. Tri ogromna miliona, s rokom od samo jedne godine. Kamate… samo pomisao na kamate uzrokovala je osećaj nesnosne težine, gotovo fizičkog bola. „Samo da prodaješ bubrege možeš da podmiriš ovakve uslove“, pomislila je i odmah osetila mučninu.

Podigla je pogled. Njegove oči bile su mirne, ali u tom miru skrivala se napetost i tiha agresija, ona vrsta koja se ne izgovara, već oseća u svakom pokretu tela.

— Šta je ovo? — glas joj je bio tih, ali u svakoj reči se osećala napetost, gotovo istrajna optužba.

Tolik je prišao stolu, bez izgovorenog objašnjenja, i oteo joj papir iz ruku. Papir se pocepao, pucketao dok je cepao, zvuk oštar, neprijatan, gotovo bolno jasan, kao pucanj po tišini.

— Nije tvoja stvar! — završtio je, glasom koji nije tražio raspravu. — Moje su stvari. Moji problemi.

— Tvoje? — Veronika je izvukla krivi osmeh, usne su joj bile suve, ispucale. Iznutra joj je sve gorelo, a ipak se trudila da ostane mirna, da kontroliše ton. — Tolia… ti stavljaš naš stan u zalog? Stan koji mi je mama ostavila?

— On je zajednički! — viknula je Ljuda sa strane, glasom punim lažne pravednosti. — U braku ste ga stekli! Po zakonu pola je njegovo!

Veronika je polako okrenula pogled prema prijateljici. Ljuda je stajala uz šporet, leđima pritisnuta uz hladni pločasti zid. Njene oči su brzo skakale, obrazima su prolazile crvene linije ljutnje i uzbuđenja. Nestala je ona jadna razvedena žena koju je Veronika mesecima tješila; pred njom je sada stajala hladna, spremna da ugrize, osoba koja je novac stavljala iznad svega.

— Ljuda — tiho je rekla Veronika, glasom oštrim, ali tihim, — znaš da je stan privatizovan na mene pre braka. Tolia je samo prijavljen.

Ljuda je zlobno kikotala, zvuk je grebao po Veronikinim ušima.

— Pa ti pogledaj datum privatizacije, pametna naša. I dokumente ponovo pročitaj. Tolik tamo ima udeo. Mi smo proverili.

— Mi? — Veronika je pogledom prelazila sa jednog na drugog. — Vi ste proveravali?

U glavi joj se slagao puzzle slike: stalne Tolikove žalbe na manjak novca, njegovo naglo interesovanje gde se nalaze dokumenta stana, Ljudina pitanja od pre mesec dana: „A šta ako, ne daj bože, Tolik ne plati stanarinu?“

Veronika je sela na taburet, noge su joj popustile. Svet oko nje je odjednom bio težak, nemoguć za podizanje.

— Tolia, zašto ti trebaju tri miliona? — upitala je glasom umornim, ravnodušnim, kao da pita zašto nije izneo smeće.

Muž je ćutao, držeći u rukama izgužvani papir i gledajući u pod.

Plan koji razbija dom

— On ima dugove! — viknula je Ljuda umesto njega. — On je muškarac! Želi da pokrene biznis! Pravi biznis, ne tvoje sitno računanje! Ja mu pomažem, imam veze, pouzdane ljude. Uložiće i za pola godine duplo više vrati.

— Biznis… — Veronika je pogledala muža pravo u oči. — Tolia, prošle godine si garaž prodao „biznismenima“. Gde je novac?

— Ma idi u…! — Tolik je iznenada bacio komad papira u sudoperu. — Ti me ceo život kritikuješ! „Tolia nije ovo, Tolia nije ono!“ Svaku kovanicu brojiš. A Ljuda… Ljuda veruje u mene!

— Veruje, znači — rekla je Veronika tiho, ali oštro. — I zato uzimaš kredit pod hipoteku našeg stana da bi vratio novac… kome? Ljudinim „pouzdanim ljudima“?

— To su moji partneri! — zavrištala je Ljuda.

— Ljuda, tvoji partneri su samo kolektori koji su ti pre pola godine vrata pokušali da zapale — odrezala je Veronika.

Kuhinja je potonula u tišinu. Jedino što se čulo bilo je brujanje starog frižidera „Saratov“ i kapanje slavine koju je Tolik navodno popravio. Kap. Kap. Kap.

Veronika je posmatrala njih dvoje i videla ne muža i prijateljicu, već dva stara, naivna deteta koja se igraju šibicama na skladištu baruta. Samo što je skladište bilo njeno — njen život, njeni zidovi, njen mir.

— Obuci se — rekla je mužu.

— Šta? — on je trepnuo, zbunjen.

— Obuci se — ponovila je Veronika. — Idemo kući.

— Ne idem nigde — Tolik je seo na stolicu, raširio noge. — Dosta mi je. Ostaću ovde. Mi i Ljuda… mi smo odlučili.

— Odlučili su — hladno je rekla Veronika, osećajući kako joj ključa hladni bes. — Tolia, da li si lud? Da li si pročitao ono sitno slovo tamo?

Sevnula je ka ostatku papira na stolu. Ljuda je bila brža, navalila kao jastreb, skupila sve u naručje i pritisnula uz grudi.

— Ne diraš! To su dokumenti! Tuđa svojina!

— Ljuda, pokaži ugovor — Veronika je stala uspravno. — Ko je zajmodavac? „Brzi novac“ d.o.o.? Ili neki preduzetnik „Ašot i sinovi“?

— Nije tvoja stvar! — Ljuda je skočila ka prozoru.

I tada je Veronika primetila još jedan sitan detalj. Na prozorskoj dasci, među saksijama sa ljubičicama, ležao je Tolikov telefon. Ekran je zasvetleo zbog dolazne poruke. Veronika je stajala dovoljno blizu da pročita obaveštenje. Srce joj je poskočilo.

Osveta skrivena u porukama

„Banka je odobrila zahtev. Kod potvrde: 4589. Nikome ne otkrivajte…“

Ali to nije bilo ono što je Veroniku zaledilo. Ispod te poruke, svetleće na ekranu telefona, pojavila se još jedna poruka, od kontakta sa imenom „Notar Vadim“:

„Opšta punomoć je spremna. Ako supruga ne potpiše dobrovoljno, opcija B je na snazi. Izveštaj iz dispanzera je kod mene.“

Izveštaj iz dispanzera.

Tlo se pomerilo. Kuhinjski zidovi, obloženi jeftinim, perivim tapetama, odjednom su se nagnuli pod uglom od četrdeset pet stepeni. Svet se pretvorio u dijagonalnu perspektivu koja nije postojala pre sekundu.

Veronika se prisetila prošle nedelje. Tolik joj je doneo čaj: „Umorna si, Vera, popij ovo, to su lekovite biljke, smiruje.“ Popila je, a zatim spavala skoro čitav dan. Nije mogla da se probudi, glava joj je bila vlažna, jezik trom, telo kao od vate. Tolik je sedeo pored nje, nežno je milovao po ruci: „Možda da pozovemo lekara? Poslednje vreme se čudno ponašaš.“

Ona je mislila da je to preumornost. Godišnji izveštaj, godine…

— Opcija B? — šaptala je, glasom koji joj nije zvučao poznato.

Tolik je pratio njen pogled. Videvši svetleći ekran, lice mu se promenilo. Maske uvređenog muža nestalo je, a ostalo je nešto sivo, lepljivo i kukavičko.

— Čitala si? — skočio je, oborivši stolicu. — Pregledala si moj telefon?

— Izveštaj iz dispanzera, Tolia? — Veronika nije prepoznavala svoj glas. — Šta, mislite da me napravite ludom? Nesposobnom? Da prodate stan bez mog pristanka?

Ljuda je spustila ruke sa dokumenata. Njeno lice se izobličilo u zloban, triumfalni osmeh.

— Ko će ti verovati, Ver? — rekla je tiho, skoro šapćući. — Postala si čudna, zaboravljaš sve, agresivna si. Ljude napadaš. Tolik sve snima, na diktafonu. Kako vičeš, kako lomiš posuđe.

— Nisam lomila posuđe… — počela je Veronika, ali se zaustavila.

Pre dva dana. Razbijena tanjira na kuhinjskom podu. Nije se sećala kako se to desilo. Jednostavno je došla sebi, a komadi stakla ležali su svuda. Tolik je stajao pored: „Eto, opet napad, smiri se, mila.“

— Gaslajting — izgovorila je Veronika tiho. Reč koju je pročitala na internetu iznenada je dobila oblik, masu i krv.

Plan je bio pripreman mesecima. Ne dan, ne dva. Ljuda sa svojim dugovima i zavišću, Tolik sa svojom kukavičnošću i željom za „lepim životom“.

— Idi, Vera — rekao je Tolik sada mirno, ne vičući. Glas mu je bio umoran, poput lekara pred beznadežnim pacijentom. — Idi mirno. Ako se budeš bunila, reći ćemo da si napala. Imam i modricu.

Podigao je rukav majice. Na ramenu se video svež, ljubičasti hematom. Sam je sebi napravio? Ili je Ljuda bila umešana?

Povratak kontrole

Veronika je pogledala ka vratima. Put je bio slobodan. Mogla je da pobegne, da se zatvori u sopstveni stan, da pozove policiju… Ali kakva policija? „Suprug me drogira?“ — svi bi se smejali. Izveštaj je bio kod njih.

Napravila je korak nazad. Još jedan.

— Kakve ste to gadosti — izgovorila je hladno, bez emocija. Samo konstatujući činjenicu.

— Takav je život — slegnula je ramenima Ljuda, vadeći cigaretu iz Tolikove kutije. — Hoćeš da zapališ? Ah da, ti si zdrava.

Veronika se okrenula i krenula ka hodniku. Leđa su joj gorela, očekivala je udarac, guranje, bilo šta. Ali nisu se pomerali. Pobedili su — mislili su.

Navukla je čizme. Ruke su joj drhtale, rajsferšlus je zapinjao. Prokleta „pasuljka“ zaglavila je na sredini. Veronika je povukla silom; nokat joj se polomio, bol ju je otrazvila. Nije joj bilo stalo, poći će ovako.

Zgrabivši torbu sa ormarića, ostavila je paket sa pokvarenom piletinom na pragu. Neka je jedu.

Izašla je na stepenište. Vrata su ostala otvorena — Tolik je stajao u prozoru, posmatrao je, kontrolisao.

Spuštala se držeći se za blatnjave metalne ograde. Četvrti sprat. Treći.

U glavi su se vrteli brojevi. Računi. Lozinke. Gde su dokumenta za vikendicu? Kod mame u sefu. Srećom. Pasoš? Sa njom. Kartice? Sa njom.

Izašla je iz zgrade u ledenu novembarsku tamu. Kiša je pojačala, pretvorila se u mokar sneg koji se topio na njenom licu, mešajući se sa suzama koje su konačno tekle. Ali to nisu bile suze tuge. To su bile suze oslobađanja od napetosti, oslobađanje tela i uma.

Veronika je izvukla telefon. Prsti su joj klizili po mokrom ekranu.

Kome da pozove? Sinu? Na poslovnom putu je na Sahalinu, poludeće, ali ništa neće moći da uradi.

Morala je da deluje sama. Odmah. Dok oni još misle da su pobedili.

Otvorila je aplikaciju banke. Zaključati kartice. Sve. I kreditnu karticu kojoj je Tolik imao pristup (znao je PIN, sama mu je rekla).

Otkriće koje ju je ostavilo u šoku

„Vaša kartica je blokirana.“ Odlično.

Sad – Gosusluge. Ograničenje na transakcije sa nekretninama bez ličnog prisustva. Veronika je ovo postavila još pre šest meseci, ali morala je da proveri.

Ekran je zatreperio i ugasio se. 1% baterije.

— Dođavola! — Veronika je protrese telefon.

Crni ekran reflektovao je njeno lice – iskrivljeno, sa razmazanom maskarom, kapljicama koje su se mešale sa znojem i kišom.

I tada se setila.

U Tolikovom automobilu, koji je stajao u dvorištu, bila je rezervna punjačica. A ona je imala i drugi ključ od automobila – isti onaj, na istom prstenu gde su i ključevi stana Ljude.

Bez razmišljanja, potrčala je ka parkingu. Stari Tolikov „Ford“ stajao je pod svetlom ulične lampe, prekriven mokrim lišćem, mirisan na vlagu i jesen.

Pritisnula je dugme na daljinskom. Automobil je zapeščao, farovi su trepnuli.

Pobacila je vrata, sletela na vozačko sedište i odmah zaključala vrata iznutra. Ubacila je kabl u telefon – punjenje je počelo.

Fuh.

Veronika se naslonila na naslon, zatvorila oči. U kabini je mirisao Tolik – staromodni osveživač „Jelka“ i njegov odžakni kolonjska voda. Svaki udah nosio je sećanje na sve one godine zajedničkog života, sada okrenute protiv nje.

Na zadnjem sedištu ležala je velika sportska torba. Veronika je znala tu torbu. Tolik je pre pet godina nosio takvu u teretanu, a sada više nije išao u teretanu.

Znatiželja – profesionalna, analitična, istrajna – prevladala je strah. Povukla je torbu prema sebi. Bila je teška, tvrda.

Otvorila je rajsferšlus.

Unutra nisu bile patike.

Bile su gomile novca. Neravnomerne, vezane gumicama. Novčanice od pet hiljada. Ogromna količina – otprilike dva miliona, možda i više.

Na vrhu gomile ležao je veliki braon koverat.

Veronika ga je otvorila. Fotografije.

Na fotografijama je bila ona – Veronika.

Kako izlazi iz apoteke. Kako ulazi u taksi. Kako razgovara sa mladim kurir-mladićem pred zgradom.

Ali uglovi snimaka… uglovi su bili takvi da je izgledalo kao da ona nešto tajno predaje. Kao da u apoteci ne kupuje običan citramon, već nešto zabranjeno.

Ispod fotografija bio je papir sa odštampanim tekstom:

„Scenario za V.P. Faza 1: Tablete. Faza 2: Isterike. Faza 3: Hospitalizacija. Rok realizacije – do 1. decembra.“

Danas je bio 23. novembar.

Imala je još nedelju dana.

Ruke Veronike potpuno su prestale da drhte. Odjednom je osetila ledeni mir. Onaj isti mir koji je osećala pred složenu poresku proveru, kada svaka greška može da košta.

Shvatila je da nisu želeli samo novac. Planirali su da je unište. Metodično. Po rasporedu.

I tada – neko je pokucao na staklo vozačkih vrata.

Veronika je zadrhtala, ispustila fotografije.

Iza stakla, pritisnut licem na mokru površinu, stajao je Tolik. Oči su mu bile lude. U ruci je držao nešto teško – ili polugu, ili onaj ključ koji nije bio u kuhinji.

Video je torbu na njenim kolenima.

— Otvori! — zaurljao je kroz staklo, glasom tupo isprekidanim. — Vera, otvori, kučko!

Povukao je ručku. Zaključano.

Zamahnuo je ključem.

Veronika je ubacila ključ u paljenje, okrenula ga. Motor je zakerucao i stao.

— Otvori! — Tolik je udario po staklu. Pukotine su se razletele po površini.

Veronika je ponovo okrenula ključ. „Hajde, motor, hajde.“

Motor je zagrmeo.

Tolik je zamahnuo još jednom, ciljajući u bočno staklo, pravo ka njenoj glavi.

Veronika je ubacila rikverc i pritisnula gas.

Automobil je skočio unazad, Tolik je pao u blato, skliznuo i legao.

Okrenula je volan, gume su se zavrištale po mokrom asfaltu. Nije se osvrnula. Samo napred, u mrak dvorišta, prema izlazu na aveniju.

U torbi na susednom sedištu zapeo je Tolikov telefon, koji je, kako je shvatila, automatski ponela sa sobom dok je bežala.

Na ekranu je stajala poruka od „Naručioca“:

„Ako ne potpiše danas, prelazimo na silovnu opciju. Proverili ste kočnice?“

Veronika je pritisnula pedalu kočnice pri izlasku na glavnu ulicu.

Pedala je popustila. Potpuno. Bez otpora.

Automobil se sjurio pravo u tok vozila na aveniji.