Marija (34) se zaljubila u oca svoje najbolje drugarice, rasturila mu brak, pa zaratila sa porodicom: Kažu da sam sramota za njih, a ja se ne kajem nimalo

U mom životu je sve funkcionisalo dobro. Na poslu sam bila vredna, u odnosu sa ljudima - ljubazna, u vezama - pa, na tom polju mi nisu cvetale ruže. A sa porodicom - pa, volela sam ih, ali se u svomdomu nikad nisam osećala sasvim dobro. Igrala sam ulogu savršene ćerke,sestre,unuke i nikad nisam znala, čini mi se, da se izborim za sebe.

Vratila sam se u svoj rodni grad iz Beograda u subotu ujutru. Došla sam na dva dana i sve je trebalo da  bude kao i inače, dobro poznat scenario, a onda sam na parkingu prodavnice gledala njega. Aninog tatu. 

Ana i ja smo bile najbolje drugarice u srednjoj školi, dok svaka nije otišla na svoju stranu. Njen otac je oduvek privlačio pažnji. Bio je elegantan, pomalo strog, sa tim nekim posebnim sjajem u očima.

Stajao je pored svog automobila kada je pogledao u mom pravcu. Na trenutak sam pomislila da meneće prepoznati, ali podigao  je obrvu i rekao.

– Dobro jutro! Nisam mislio da ću te ponovo videti ovde.

„Ponekad moraš da se vratiš“, odgovorila sam, trudeći se da ne izgledam uznemireno, „da vidiš šta si zaista ostavio iza sebe.“

Osmehnuo se. I to nije bio onaj osmeh „zdravo, ti si drugarica moje ćerke“. Bio je to osmehmuškarca. Trenutak kasnije , ponudio mi je prevoz . Rekao sam mu da živim u blizini, ali sam ipak krenula sa njim. 

Pisala sam mu dva dana kasnije

Kada sam se vratila u Beograd, nisam mogla da se koncentrišem ni na šta. Posao mi je dosađivao, projekti su me iscrpljivali, a ljudi u tramvajima su me nervirali još više nego obično. Dok sam sedela za računarom, mogla sam da mislim samo na jednu stvar — taj kratak razgovor sa Aninim ocem. Njegov glas, njegov pogled, način na koji je zakopčavao jaknu ispred prodavnice, kao da svet oko njega nije postojao.

Poslala sam mu poruku dva dana kasnije. Našla sam ga preko Aninog profila. Nisam bila ni sigurna da će odgovoriti, ali jeste. Vrlo brzo. I jednostavno me je pitao da li može da me izvede na kafu sledeći put kada budem u gradu. Odgovorila sam da mogu da dođem u subotu.

Sreli smo se u malom kafiću na pijaci. Sedeo je preko puta mene, i ponovo sam to osetila - to nešto što nije imalo ime, a ipak me je proganjalo. Razgovarali smo više od dva sata. O životu, o knjigama, o tome koliko se brzo sve menja. Bila sam iznenađena koliko sam se prijatno osećala pored njega. Kao da nije bio otac moje drugarice, već neko koga sam poznavala godinama, a ipak sam želela da ga bolje upoznam.

Naredne nedelje su bile slične. Sve češće sam se vraćala u svoj rodni grad, uvek „na kratko“. Šetnje, razgovori, zajedničke večere. Ponekad me je nasmejavao do suza, ponekad je samo gledao i slušao dok sam govorila o onome što je godinama tinjalo u meni. I iako to nisam izgovorila naglas, osetila sam da se nešto menja.

Tokom jednog takvog susreta, dok smo se vraćali kroz park, zaustavio se i pogledao me drugačije nego pre.

„Znaš da je čudno“, rekao je tiho. „Ali ponekad se osećam kao da ne razgovaram sa prijateljicom svoje ćerke, već sa ženom.“

Ukočila sam se. Htela sam da odgovorim, ali mi je glas zastao u grlu. Pogledao me je mirno, bez pritiska. Nisam skrenula pogled. Nisam to poricala. Nisam pobegla.

Te večeri, sedela sam sama u svojoj sobi, sa telefonom u ruci, i razmišljala: Da li je zaista moguće da me privlači? Da želim da budem sa njim? Da li je ovo samo hir, bekstvo od usamljenosti? Ali u tome nije bilo ničeg lažnog. Ništa nije bilo veštačko. I više nisam mogla da se okrenem od ovog osećaja.

"Ovo je bolesno"

Rešila sam da sve ispričam sestri. Prvo, vrlo uopšteno – da sam zaljubljena. Spustila je viljušku, pogledala me u neverici i upitala:

- Ko je to?

Oklevala sam. Ali sam izgovorila njegovo ime. Nastao je trenutak tišine.

„ Koliko ima godina? “, upitala je, a ton joj je postao hladan i strog.

Slegnula sam ramenima. Nisam odgovorila.

„Marija...“ uzdahnula je. „Više nisi tinejdžerka, ali to ne znači da moraš da se zaljubljuješ u penzionere.“

„Nisam se zaljubila u godine. Zaljubila sam se u njega“, odgovorila sam bez trunke oklevanja.

Nakon toga sve se odvijalo veoma brzo. Anin otac je ostavio njenu majku.

"Da,svesna sam da sam rasturila brak dug 30 godina, ali tako je  bilo suđeno. Ne mogu protiv svojih emocija."

Suočavanje sa porodicom

Te večeri kada sam im saopštila da sam u ozbiljnoj veziza stolom je zavladala tišina. Majka nije ni podigla pogled. Otac se osmehnuo, ali u njegovom osmehu je bilo ničeg dobrog. Moj brat nije mogao da se uzdrži:

– To je bolesno, Marija. On ima unuke.

Niko me nije pitao kako se osećam. Niko nije rekao da jednostavno može da razume. Sedela sam tamo, među svojom porodicom, i osećala sam se kao uljez. Kao da moja osećanja nisu bila samo neprijatna, već i potpuno neprikladna. Jedna misao mi je stalno odzvanjala u glavi: zašto svi žele da mi govore kako da volim?

Jasno su mi stavili do znanja da sam razočarenje za čitavu porodicu. Svisu sažaljevali njegovu suprugu koju ostavlja, a ja, jednostavno, nisam mogla to da shvatim. Zar im nije drago što im je ćerka konačno srećna.

Početak ozbiljne veze

Sa svakim narednim susretomsa Aninim ocem osećala sam sve samopouzdanija. Otpor moje porodice me je samo ojačao. Ako me ionako ne razumeju, zašto bih im išta objašnjavala?

Tog dana smo sedeli zajedno u njegovoj kuhinji. On je kuvao čaj, a ja sam pričala o nečemu trivijalnom, ni ne sećam se o čemu. Sećam se samo da me je u jednom trenutku dodirnuo za ruku. Dugo me je gledao i konačno rekao:

"Znam da su svi protiv nas, ali ne želim da prestane."

Pogledala sam ga, uzela mu ruku u svoju.

- Ni ja.

 Sa njim se osećam kao da sam na sedmom nebu. Ni jedan moj bivši partner nije mu ni do kolena. Da, svi oni su bili skoro duplo mlađi od njega, ali ja osećam da prvi put istinski nekoga volim i da me taj neko razume.

Sa porodicom su odnosi zahladneli, ali se ne kajem nimalo. A i sigurna sam da će s vremenom razumeti sve.

.