„Nakon što su mi baba i deda umrli, na moje iznenađenje, ja sam – najmlađa od cele naše porodice, bez dece, bez muža, nasledila njihovu stambenu zgradu. Izgleda, zato što sam uvek bila najrazumnija. To je bilo obrazloženje i u testamentu.
Nikada nisam planirala da posedujem stambenu zgradu. Nisam očekivala da ću ja biti naslednica. Ta zgrada jeste bila ogromna, ali nije bila u najboljem stanju. Fasada je oronula i sve je smrdelo na buđ. Nikad nisam mislila da će biti u mom vlasništvu, ali sudbina je imala drugačije planove. A da se ja pitam nikad se ovo ne bi dogodilo. Nasledstvo mi je život pretvorilo u pakao.
Uzbuđenje zbog nasledstva je brzo splasnulo kada je moj telefon počeo da zvoni i stižu poruke . „Hej, Marija, čula sam da je zgrada sada tvoja. Mogla bih da se uselim na neko vreme, samo na kratko, znaš...“ „Draga rođako, možda bi razmislila da mi iznajmiš onu sobu koju je tetka Helena ranije imala, zar ne?“ „Tetka Ivana je rekla da sada imaš zgradu – mogli bismo da napravimo sobu za Milosa u podrumu.“
Napravili su sebi besplatan hostel
Ušla sam u zgradu u petak posle posla, nameravajući da ofarbam plafon kuhinje u jednom od stanova. U hodniku se osećao miris supe i, kao i obično, nečeg trulog. Instinktivno sam bacila pogled ka bakinom stanu — vrata su bila odškrinuta. Pre nego što sam stigla da razmislim, glava tetke Milice je virila.
„O, Marija!“, široko se osmehnula. „Milan i ja smo baš pričali o tebi.“
„Kakv Milan?“ namrštila sam se.
– Pa, Milan, moja rođaka. Bila sam ljubazna da ga pozovem da se useli, on studira i nema gde da bude, što bi plaćao stanarinu kad ti već imas ovoliko prostota.
"Ali tetka nisi me pitala"
"Hajde dete, pa štoda te pitam, neće ti on smetati"
"Pa svi možemo ovde da budemo, ne samo Milan"
Ni sama ne znam kako, ni zašto, ali Milan je ostao u bakinom stanu.
Nakon nje, pola familije me je zvalo i baš svi su hteli da popiju kafu sa mnom. Čak je i moja rođena sestra postala ljubazna, a to joj nije u prirodi. Ona ni prema kome nije srdačna, takav joj je karakter. Sada mi je jasno sve, ali tada još nisam bila svesna njihovih namera.
Sestraod tetke, brat od ujaka, stric koga sam dva puta u životu videla, svi oni su počeli da dolaze i da se interesuju za moj život, da li sam dobro. Da je neko gledao sa strane rekao bi da je ovde reč o jednoj jako bliskoj familiji koja baš voli da se druži.
Nakon nekoliko desetina ispijenih kafa sa svim mogućim članovima moje familije usledi je hladan tuš.
Nekoliko meseci posle otvaranja testamenta, moja rođena sestra i njen muž su došli kod mene, a ono što su mi rekli ću pamtiti zauvek.
"Slušaj sestrice, imamo jedan predlog za tebe. Nas nekoliko iz familije smo imali sastanak i odlučili smo. Mislimo da tebi ne treba ovolika zgrada. Ti si sama, nemaš muža, ni decu, nikad nećeš koristiti ovoliki prostor zato bi bilo najbolje da zgradu podelimo na jednake delove i svako dobije svoj stan", rekla je ona bez imalo ustručavanja.
Umesto da joj kažem da istog momenta izađe iz kuće, ja sam počela da se pravdam, "Ali ovo je moje sada, ja sam nasledila, pogledaj imam sve papire. Pa ja pola familije nisam videla godinama, zašto bih im prepisivala stanove?"
"Ipak razmisli, ako ne budeš htela, mi ćemo povući sve pravne korake. Sestrice, pa ne želiš valjda da se vučemo po sudovima. Budi pametna", rekla je i potom pokupila svoje stvari i odšetala iz stana.
Bila sam u potpunom šoku
Malo je reći da sam bila šokirana. Danima nisam mogla da spavam i stalno sam razmišljala o njenim rečima. Kakav bezobrazluk, kako je tako nešto moglo i da im padne na pamet.
Posle ovakvog nastupa, u jedno sam bila sigurna, nece im pripasti ni jedan jedini kvadrat.
Prvo sam pozvala mog advokta da još jednom proverim da je imovina moja. „Da, gospođice“, rekla je advokatica učtivo, „Prema testamentu, cela imovina pripada vama . U celosti.“
Nakon toga, bila sam mirna. Svim članovima koji su želeli da se dokopaju moje imovine poslala sam istu poruku. "Zgrada ostaje moja i samo moja"
Jasno je da mi se nakon toga više niko nije javio. Od tada je prošlo nekoliko godina, a za sve ovo vreme niko nije došao da popije kafu sa smnom. Bes koji sam, prvobitno, osetila je prošao, sada je ostala samo tuga. Nikako sebi ne mogu da objasnim kako neko može da okrene leđa najrođenijem svom samo zbog neke zgrade. Za članove šire familije me nije briga, ono što me muči je što mi je rođena sestra zabola nož u leđa!
