Udala sam se za Nemca i ljudi moji, nisam bila spremna na to šta me je sačekalo: Ovakav brak niko do tada nije imao

Zovem se Marija, imam 36 godina. Živela sam u Nemačkoj pet godina, udata za Nemca. Pre godinu i po dana, vratila sam se kući sama. Prijatelji me pitaju: "Da li se kaješ?“ A ja ne znam šta da kažem. Jer se kajem i ne kajem u isto vreme.

Tada sam imala 29 godina. Upravo sam završila dugu vezu sa "našim čovekom"— burnu, dramatičnu, punu ljubomore, skandala i pomirenja. Bila sam umorna od ovog rolerkostera.

Stefan je bio potpuna suprotnost. Smiren, metodičan, ljubazan. Započeli smo razgovor tokom pauze za kafu — njega je zanimala naša logistika, ja sam se raspitivala za Nemačku. Posle obuke, razmenili smo kontakt informacije.

Pisao mi je svaki dan. Tačno u 21:00 sati. U početku nisam razumela zašto je tako tačan. Onda sam saznala - imao je podsetnik u kalendaru da „piše Mariji“.

Kalendar. Za komunikaciju sa devojkom.

Ali znate šta? Posle momka koji nije odgovarao na poruke tri dana, a onda se iznenada javljao sa izjavama ljubavi, ovakva stabilnost je delovala kao bajka.

Prvi sastanci i neobičnosti

Posle dva meseca dopisivanja, Stefan je odleteo kod mene — posebno da me vidi. Bila sam oduševljena: to je značilo da mu se zaista sviđam.

Otišli ​​smo u restoran. Lepo sam se obukla, trudila sam se. Veče je bilo prijatno – Stefan je pričao o svom poslu, pitao me o mom životu i pažljivo slušao.

Kada su doneli račun od 8.000 dinara, ja sam se, iz navike, zavalio u stolicu i čekala da uzme račun.

Stefan je pogledao iznos i rekao:

— To je 4.000 po osobi. Ili da pažljivije rasporedim iznos? Tvoja salata je bila skuplja.

Bila sam zatečena. Iskreno, nisam znala šta da kažem.

„Šta hoćeš da kažeš?“ bilo je sve što sam uspela da izgovorim.

„Pa, oboje smo jeli, tako da je fer da to podelimo podjednako“, objasnio je kao da je to očigledno. „Tako mi radimo u Nemačkoj. Ili je drugačije kod vas?“

„Ovde muškarac plaća na prvom sastanku“, rekla sam.

„A, razumem“, klimnuo je glavom Stefan. „U redu, onda ću ja platiti ovaj put, pošto je to tako kod vas. Ali sledeći put ćemo podeliti — logičnije je. Oboje radimo, a naši prihodi su otprilike isti.“

Platio je. Ali me je to uvredilo. Ne znam zašto. Trebalo bi da budem feministkinja, za jednaka prava. Ali iznutra, bilo je neprijatno.

Moja prijateljica Liza je kasnije rekla:

„Maša, beži od njega! On je škrtica! Normalan čovek uvek plaća!“

Ali nisam pobegla. Jer je Stefan to nadoknadio drugim stvarima - pouzdanošću, predvidljivošću, poštovanjem.

Veze na daljinu i prvi znaci upozorenja

Izlazili smo na daljinu godinu dana. Letela bih u Štutgart da ga vidim, a on bi dolazio kod mene. I tada su počele da se pojavljuju prve kulturološke nijanse.

Osmog marta, praznika koji obožavam, Stefan je napisao:

„Marija, čuo sam da se kod vas slavi neka vrsta Dana žena. Šta da ti kupim? Reci mi tačno šta želiš, pa ću ti to kupiti.“

Mislila sam da se šali.

- Stef, to treba da je iznenađenje!

— Zašto? Mogao bih da kupim pogrešnu stvar. Bilo bi mnogo racionalnije da mi kažete tačno šta mi treba. Tako neću bacati novac.

Racionalnije. Čuću ovu reč još milion puta.

Tražila sam parfem koji sam dugo želela. Naručio ga je sa nemačkog veb-sajta za tačno 89 evra. Dostavio ga je u običnoj poštanskoj kutiji. Bez papira za pakovanje, bez kartona.

„Zašto trošiti novac na papir za pakovanje? Samo će biti bačen. Nije održivo.“

Moja prijateljica Katja je skoro pala kada sam joj rekla:

„Maša, je li on uopšte normalan? Poklon bez pakovanja je kao seks bez predigre!“

Ali Stefan je bio dobar čovek. Zvao je kada je obećao. Pojavio se kada smo se dogovorili. Nikada nije nestajao. Nije varao. Posle moje prethodne veze, to je bilo kao dašak svežeg vazduha.

Venčanje i selidba u Nemačku

Godinu i po kasnije, venčali smo se. Venčanje se održalo u gradskoj kući u Štutgartu - jednostavna ceremonija, nakon čega je usledio ručak sa rođacima u restoranu.

Podelili smo račun za restoran — njegovi roditelji su platili polovinu, a ja drugu polovinu. Haljinu sam kupila sama. Stefan je rekao:

„Ja ne nosim tu haljinu, pa zašto bih je plaćao? To je tvoja stvar.“

Ima smisla, zar ne?

Preselila sam se u Štutgart. Našli smo stan — trosoban stan u dobrom kraju za 1.600 evra mesečno.

Prvog dana, Stefan je seo sa mnom za sto sa Eksel tabelom:

— Gledaj. Kirija je 1.600, podelićemo je na pola — po 800 svakome. Režije su oko 250, takođe podeljene na pola — 125. Internet je 40, po 20 svakome. Hrana — brojaćemo račune i deliti na kraju meseca. Dogovoreno?

Imala sam posao — radila sam na daljinu za rusku kompaniju kao prevodilac, zarađujući oko 1.200 evra mesečno. Stefanova plata je bila 4.800. Dakle, zarađivao je četiri puta više.

Ali smo platili podjednako.

Prvih šest meseci sam strogo štedela — moj udeo u troškovima činio je više od polovine mojih prihoda. Stefanov je bio manji od četvrtine.

Pokušala sam da razgovaram:

„Stef, možda bi mogao da platiš malo više? Zarađuješ više...“

„Ali zar nismo oboje odrasli koji rade?“ upitao je, iskreno zbunjen. „Zašto bih plaćao više? Živimo zajedno, ravnopravni smo partneri. Pravedno je da troškove podelimo podjednako.“

Moja prijateljica iz Rusije koja živi u Berlinu je rekla:

„Maša, navikni se. Nemci ne razumeju zašto bi muškarac trebalo da plaća više. Za njih jednakost znači da je sve 50/50, bez obzira na prihode. I moj muž je takav. Ali barem pere podove i kuva. To je kompromis.“

Plus jedan: pomoć oko kuće

I zaista, Stefan je čistio. Sam. Bez podsećanja. Bilo je neverovatno.

Prao je sudove svake večeri — imao je raspored: ponedeljak, sreda, petak — on; utorak, četvrtak, subota — ja; nedelja — oboje. Usisavao je subotom tačno u 10 ujutru. Prao je veš sredom.

Kad sam imala rok na poslu, on je kuvao večeru. Potpuno sam. Bez mog pitanja.

Pozvala sam mamu i rekla joj. Nije mi verovala:

"Da muškarac sam kuva a da nije nateran, ne mogu da verujem!"

„Mama, to je za njega normalno. Ovde dečake od detinjstva uče da čišćenje nije ženski posao, već samo obaveza.“

Stefanova nemačka koleginica Andrea mi je objasnila:

„Ne pravimo razliku između 'muških' i 'ženskih' poslova. To su jednostavno kućni poslovi koje bi oboje trebalo da radimo. Moj muž kuva bolje od mene. I to je normalno.“

Iskreno, bilo je sjajno. Nisam se osećala kao sluškinja. Nije bilo tog stalnog „Ja sam na poslu i kod kuće, a on je na kauču!“.

Bez skandala

Stefan nikada nije galamio. Nikada. Ni jednom u pet godina.

Ako bi došlo do neslaganja, rekao bi:

„Vidim da imamo različita mišljenja. Hajde da sednemo, razgovaramo o tome i pronađemo rešenje koje nam oboma odgovara.“

Bez zalupavanja vratima. Bez trodnevnih tišina. Bez „Pogodi zašto sam ljut!“. Sve je bilo rešeno razgovorom.

Moja nemačka prijateljica Krista mi je rekla:

„Smatramo da je pravljenje scena detinjasto. Odrasli rešavaju probleme rečima.“

Posle mog bivšeg, koji je mogao da napravi trodnevni bes zbog neoprane šolje, ovo je bilo kao melem za dušu.

Stabilnost i planiranje

Stefan je uvek znao šta će da uradi. Godinu dana unapred. Pet godina. Deset. Imao je finansijski plan: koliko da uštedi do 40. godine, kada da kupi stan, kada će se penzionisati.

Znala sam da nikada neće doći i reći: „Dao sam otkaz, želim da pronađem sebe“ ili „Uložio sam novac u posao prijatelja!“

To mi je dalo duševni mir. Znao si šta da očekuješ. Nije bilo iznenađenja.

Moja prijateljica Monika iz Nemačke mi je rekla:

„Nemački muškarci su kao sat. Dosadni, ali pouzdani. Moji ruski prijatelji su uvek u nekoj avanturi, gore-dole. Moj muž ispunjava ono što obeća. Uvek.“

I istina je. Stefan je održao reč. Uvek.

Štednja na svemu

Ali postojala je i mana. Totalna ušteda.

Kuća je bila hladna zimi. Stefan je podesio grejanje na 17 stepeni.

— Skupo je! Osim toga, hladnoća je dobra za zdravlje. Obuci topli džemper.

Sedela sam kod kuće u tri džempera i vunenim čarapama. U Rusiji su me roditelji uvek grejali. Ali ovde sam pokušavala da uštedim novac.

Tuš. O Bože, kakav tuš.

Stefan se tuširao ovako: pustio vodu - pokvasio telo - isključio vodu - nasapunao se - uključio - isprao - isključio.

- Stef, ovo je tako neprijatno!

— Ali je ekološki prihvatljivo. Moramo da sačuvamo resurse planete.

Kada sam htela da se okupam, rekao je:

„Jedno kupanje u kadi potroši 140 litara vode. To je neodgovorno. Umesto toga se brzo istuširaj.“

Presala sam da se kupam u kadi, samo sam se tuširala. Osećala sam krivicu.

Namirnice. Kupovao je stvari samo kada su bile na sniženju. Imao je aplikaciju za praćenje popusta. Išli smo u tri različita supermarketa da bismo sve kupili što jeftinije.

Moja prijateljica Sveta, koja je isto bila Ruskinja i isto bila udata za Nemca, rekla mi je:

„Moj nemački muž prati sve ponude. Subotom provodimo tri sata idući po prodavnicama. Uštedimo 10-15 evra. U početku sam se plašila, ali sam se onda navikla.“

Romantika nula

Nakon venčanja, romansa je potpuno završena.

Bez rođendanskih poklona. Bez nepoželjnog cveća. Bez iznenađenja.

„Marija, zašto? Možeš sebi kupiti šta god želiš. Pokloni su iracionalni.“

Osmi mart se ne slavi u Nemačkoj. Dan zaljubljenih je komercijalni praznik. Nova godina je porodična večera.

Strašno su mi nedostajali buketi bez razloga, neočekivana iznenađenja, romantika.

Nemačka prijateljica Ursula je rekla:

„Maša, Nemci pokazuju ljubav svojim postupcima. Moj muž mi ne daje cveće, ali svako jutro pravi doručak. I to je ljubav.“

Možda. Ali ponekad želiš buket, a ne doručak.

Jednakost u svemu

Kada smo dobili novi nameštaj, Stefan je odlučio da ga sam sastavi.

— Zašto plaćati? Sam ću ga sklopiti!

Mislila sam da će to stvarno sam uraditi, ali ne.

— Marija, drži ovaj deo. Dodaj mi odvijač. Pomozi mi da ga podignem.

Ne znam kako da sklapam nameštaj! Ali za Stefana je to normalno — mi smo partneri, pa to radimo zajedno.

Kad je slavina pukla, rekao je:

— Hajde da to popravimo zajedno. Pokazaću ti, naučićeš.

- Stef, možda je bolje da ti to uradiš sam.

— Zašto? Ja kuvam i čistim. I ti bi trebalo da možeš da popravljaš stvari.

Jednakost je dobra stvar. Ali ponekad jednostavno želite da čovek sam nešto uradi.

Emocionalna hladnoća

Stefan nije pokazivao gotovo nikakve emocije.

Gledali smo film — bila je dirljiva scena. Plakala sam. Pogledala sam Stefana — lice mu je bilo kameno.

— Zar ti nije žao?

— Tužno je. Ali zašto to pokazivati?

Zašto pokazivati emocije... Nikad nisam sa sigurnošću znala šta je osećao.

Nemački psiholog Klaus je objasnio:

„U našoj kulturi, emocije su privatne. Nije uobičajeno da ih pokazujemo. To ne znači da ih ne osećamo. Osećamo ih, ali samo interno.“

Ali život sa ljudskim robotom je težak.

Prekretnica: kad sam se razbolela

U našoj četvrtoj godini braka, ozbiljno sam se razbolela. Jaka prehlada se razvila u bronhitis, zatim upalu pluća. Lekar mi je propisao tri nedelje bolovanja.

Ležala sam kod kuće, nesposoban da radim. Što je značilo da nisam zarađivao novac.

Kraj je meseca. Stefan, kao i obično, seda za svoju tabelu troškova:

„Vidi, nisi radila dve nedelje ovog meseca. Ali troškovi su isti. Kako ćemo to podeliti?“

Nisam mogao da verujem svojim ušima:

- Stef, bila sam bolesna! Nisam mogla da radim!

— Razumem. Ali troškovi i dalje postoje. Kirija, komunalije, hrana. Zar ne možete da platite svoj deo?

— Nemam novca! Nisam radila tri nedelje!

„Onda da vidimo da li možeš da mi vratiš novac kada ponovo počneš da zarađuješ. Za sada ću ja pokriti tvoj deo, a onda mi ti možeš vratiti novac.“

Sedela sam i pogledala ga. Mog muža. Koji zarađuje 5.000 evra. Traži od mene da vratim kiriju jer sam bila bolesna.

- Stef, ja sam tvoja žena, a ne tvoja podstanarka!

„Da, ali smo se složili da troškove podelimo podjednako. I ti si htela jednakost.“

Tada sam prvi put pomislila: šta ako se ozbiljno razbolim? Šta ako izgubim posao? Šta ako odlučim da imam bebu i ostanem kod kuće godinu dana?

Stefan neće preuzeti odgovornost za mene. On će samo uraditi svoj deo posla. Uvek. Pod bilo kojim okolnostima.

Razgovor o detetu je poslednja tačka

Imala sam 33 godine i želela sam dete.

Stefan je rekao:

— Hajde da to uradimo za tri godine. Moramo da uštedimo još 80.000 evra za poseban dečji račun.

- Stef, već imam 33 godine! Biće teže kasnije!

„Ali nismo finansijski spremni. Dete je veliki trošak. Potrebna nam je sigurnosna mreža.“

Već je imao 120.000 evra ušteđevine. Ali mu je bilo potrebno više.

A onda sam pitao:

— Šta ako želim da ostanem kod kuće sa detetom godinu ili dve i da ne radim?

„Onda moraš unapred da uštedite za to. Ili da uzmete porodiljsku pomoć od države. Ne mogu u potpunosti da izdržavam svoju porodicu; imam svoje finansijske ciljeve.“

Tada sam shvatila.

Mogla bih da se razbolim i moraću da pozajmim od muža da pokrijem svoj deo troškova.

Mogao bih da izgubim posao i da živim od socijalne pomoći, plaćajući polovinu kirije.

Mogu da rodim dete i da ostanem sama sa problemima, jer moj muž „plaća samo svoj deo“.

Nemam pozadinu. Nemam zaštitu. Nemam podršku.

Jednakost je kada te niko neće pokriti.

Povratak kući

Posle pet godina braka, razveli smo se. Na civilizovan način, preko advokata. Sve smo podelili podjednako - njegovu ušteđevinu njemu, moju meni.

Vratila sam se kući.

Prvi sastanak posle razvoda. Momak plaća večeru. Daje cveće. Otvara vrata. Kaže: „Prelepa si.“

Sedela sam tamo i skoro zaplakala. Jer sam zaboravila kako je to.

Ali...

Mesec kasnije, nestao je na dva dana bez objašnjenja.

Mesec dana kasnije, zatražio je pozajmicu. Nije je vratio.

Moj sledeći dečko je bio romantičan, ali je mislio da je čišćenje ženski posao. Ja sam kuvala, čistila i prala. On je ponekad „pomagao“.

A onda sam shvatila: nedostaje mi Stefan.

Nedostaje mi kako pere podove bez podsećanja. Nedostaje mi kako radi ono što je obećao. Nedostaje mi njegova stabilnost i smirenost.

Ali mi ne nedostaje činjenica da me je smatrao posebnom poslovnom jedinicom, a ne svojom ženom.

Šta sam razumela

Nisam sada udata. Izlazim sa različitim ljudima. I razumem: ne postoji tako nešto kao savršenstvo.

Nemački muškarci (uglavnom):

• Pouzdani - rade ono što obećaju.
• Pomoć oko kuće - bez podsećanja.
• Smireni - bez skandala.
• Plan za budućnost - stabilnost.
• Jednaki - ne smatraju vas slugom.
• Štede na svemu - do tačke apsurda.
• Nema romantike - nema poklona.
• Emotivno hladni.
• Ne preuzimaju odgovornost za tebe - svako je prepušten sam sebi.
• Ako ne radiš/bolestan si - to je tvoj problem.

Nemački model je partnerstvo jednakih. Ali toliko jednakih da vas ostave na miru ako nešto krene po zlu.

Naš model je model brige i odgovornosti. Ali često po cenu slobode i jednakosti.

Šta je bolje? Pouzdan Nemac koji će pomoći po kući, ali vam neće pomoći finansijski ako ste bolesni? Ili naš čovek koji retko pere podove, ali će se brinuti o celoj porodici ako je potrebno?

Stabilnost bez zaštite ili zaštita bez stabilnosti?

Još uvek ne znam.

Ali sada znam sigurno: jednakost je divna sve dok si zdrav i zarađuješ novac. Ali ako nisi, pretvara se u „svako za sebe“.