Ponekad jedna rečenica pogodi dublje od stotinu knjiga o porodičnoj psihologiji. Rečenica koju ne samo da pročitaš — već je osetiš, negde u tišini sebe. Jednom je čuješ i odjednom se pred očima nižu slike: tvoje detinjstvo, glas majke, nečiji pogled za stolom, šapat iza zatvorenih vrata, polupojedena večera i dvoje ljudi koji leže jedno pored drugog, ali više nisu zajedno.
"Kada se ljudi venčaju, obično prestanu da žive jedno za drugo, kao što su nekada živeli. Umesto toga, žive jedno sa drugim — za nekog trećeg. I muž uskoro ima opasne rivale: domaćinstvo i dečju sobu." – Sigmund Frojd
Ove reči ne zvuče kao optužba. U njima nema gorčine, već smirenosti i tačnosti koja boli. Kao hladno jutro u kojem znaš da te čeka duga šetnja.
Ljubav koja postane tišina
Na početku je sve lako. Ljubav, strast, smeh do kasno u noć. Obećanja da ćete uvek biti tu — da ćete deliti sve, od kafe do snova. A onda dođu godine. U kući se pojave nove stvari: kolevka, flašice, računi, gomila rublja. I nastaje tišina — ne ona meka, posle kiše, već teška, iscrpljena tišina dvoje ljudi koji ćute jer nemaju snage za reči.
Tada počinje najteži deo — život pored nekoga koga znaš napamet, ali više ne razumeš. Svakodnevica polako guta i najlepša obećanja, pretvarajući ih u obaveze. Jedan traži pažnju, drugi mir. Jedan ćuti, drugi plače u sebi.
I tako "mi" postaje "ti i ja".
"Neuspešan brak je kada dvoje ljudi provedu život sećajući se kako su se nekada smejali." – Mišel de Montenj
Kada ljubav preraste u umor
Nekada su se dodirivali pogledom. On joj je ljubio ruke, ona mu je s pažnjom peglala košulje.
Danas – kolica, pelene, nespavanje, obaveze.
Žena ulazi u novu stvarnost, a muškarac gubi tlo pod nogama. Ne zato što je neko loš, nego zato što nema snage. I često — ni vremena da objasne jedno drugom šta se dogodilo.
Ponekad on ne zna da li oseća tugu, dosadu ili ljubomoru prema onom "trećem" – detetu. Nije više centar njenog sveta, i ako to ne razume, počinje povlačenje. A ona? I ona je umorna, i njoj treba rame. Samo da neko kaže: "Tu sam. Uz tebe sam." Bez kritike, bez liste zadataka, bez tišine koja boli.
"Brak nije spoj dvoje savršenih ljudi. To je spoj dvoje umornih, ranjenih, ponekad nervoznih ljudi — koji ipak idu napred." – Karl Rodžers
Najveća greška
Najveća greška mnogih žena je što, s vremenom, prestanu da budu žene — i postanu majke svima.
Kuća, obaveze, brige... a nestaje ona nežna, nasmejana, zaljubljena.
Frojd je govorio: "Žena gubi muškarca kada postane spisak obaveza, a ne izvor inspiracije."
Isto važi i obrnuto — muškarac gubi ženu kada u njoj više ne vidi onu zbog koje je jednom sve mogao da ostavi.
Brak ne propada jer ljudi postaju loši. Propada jer postaju drugačiji, a prave se da su isti. Jer ćute kad treba da govore. Jer čekaju da bude "kao pre", umesto da nauče da voli "sada".
Porodična sreća nije u savršenstvu, već u sposobnosti da svaki dan počneš iznova.
Kad se setiš zašto si izabrao baš tu osobu
Mnogi odustanu jer misle da se više ne voli. Ali, ako se samo na trenutak setite — nekad ste izabrali jedno drugo. Ne zbog novca, ne zbog navike, već zbog osećaja da je pored te osobe sve jednostavnije. Ta lakoća nije nestala. Samo je zatrpana umorom, poslom i neizgovorenim rečima.
"Paradoks braka je u tome što se venčavamo s jednom osobom, a živimo s drugom — jer se oboje menjamo. I to je u redu, sve dok te promene ne stvore zid između nas." – Džon Gotman
Ponekad je dovoljno da se pogledate drugačije — ne očima onih koji broje greške, nego onih koji se sećaju smeha. Jer ako ste nekada mogli, možete i sada. Ne kao u filmovima, nego na svoj način. Tiše, zrelije, stvarnije.
Prava porodica
Porodica nije bojno polje. To nije takmičenje u tome ko više radi, već zajedništvo onih koji ostaju kad je najteže. Ne moraš biti savršen — dovoljno je da budeš tu. Da slušaš, da oprostiš, da zahvališ, da vidiš ono što još postoji, a ne ono što nedostaje.
I tada počinje prava ljubav. Ne vatromet, već svetlost koja tinja — stabilna i mirna.
Dom u kojem niko nikoga ne pobeđuje, jer niko nikome nije neprijatelj.
