Prošlo je pet godina, ali meni je delovalo kao mnogo više — kao da je večnost podelila moj život na "pre" i "posle". Bol zbog gubitka još uvek je živeo u meni. Pokušavala sam da počnem ispočetka, ali nisam mogla. Osećala sam da ako zaboravim ili pronađem drugog muškarca, izdala bih ljubav koju sam imala prema Alekseju. Voleli smo se do poslednjeg daha. On je mnogo patio, braneći devojku kojoj su pretili, a lekari nisu uspeli da mu spasu život.
Tišina groblja
Dok sam hodala po krhkom lišću, posmatrala sam tužan pejzaž pred sobom. Drveće je odavno odbacilo lišće, a njihove suve grane jedva su se njišale na laganom vetru. Tamna izmaglica ispunjavala je nebo, a vazduh je bio težak od mirisa vlažne zemlje i tuge. Čula sam plač ljudi koji su došli da posete one koji se nikada neće vratiti. Srce mi je krvarilo.
Kada sam stigla do Aleksejevog groba, stavila sam sveže cveće, obrisala lišće sa nadgrobnog spomenika i pogledala fotografiju. On mi se smešio sa slike, kao da mi poručuje da će sve biti u redu. Fotografisali smo se na moru — tada smo planirali budućnost, decu, sreću. Sve je nestalo, raspršilo se u stvarnosti. Sada sam imala trideset godina, bez dece, bez ljubavi, i nisam znala kako dalje.
"Rekao si da sam previše lepa da bih bila verna... Sećaš se? Rekao si da ću se brzo udati, ako te nema. Vidiš li sada da se to nije dogodilo?" šapnula sam nebom, gorko.
Neočekivani susret
Dok sam stajala na grobu, začuo se dečiji glas: "Mama, da li tata stvarno može da vidi iz raja? Hteo sam mu doneti igračku."
Okrenula sam se i videla dečaka kako trči kroz kapiju. Bio je mali, radoznao, a lice mu je bilo neverovatno slično Aleksejevo. Srce mi je stalo. Njegova majka Svetlana je stajala pored, krhka i lepa, drhteći.
"Ovo dete... je li on Aleksejev sin?" upitala sam, glas mi je drhtao.
Svetlana je spustila pogled, a dečak je rekao: "Ja sam njegov sin. Nije me upoznao, ali ga poznajem."
Ne mogu opisati mešavinu šoka, bola i iznenađenja. Moj muž je imao sina, o čemu nisam znala.
Istina izlazi na videlo
Dogovorile smo se da se vidimo na neutralnom mestu. Svetlana je bila nervozna, a ja nisam mogla da se oslobodim osećaja neverice i tuge. Kada mi je ispričala kako su se upoznali, da je trudna bila neposredno pre tragedije, srce mi se slomilo. Moj muž je planirao novu porodicu. Pet godina sam se mučila, verujući da je naša ljubav svetla i čista.
"Hvala ti što si imala hrabrosti da mi kažeš sve ovo. Nikada ne bih pomislila da moj muž ima sina. Žao mi je što dečak nije upoznao oca, ali nadam se da ćete naći sreću zajedno."
Nisam mogla da verujem sopstvenim rečima. Ali odlučila sam da učinim nešto za njega i Aleksejevog sina — da mu pomognem i tako zatvorim to poglavlje.
Novi početak
Vratila sam se kući i prikupila neke od Aleksejevih stvari, fotografije, uspomene, i predala ih Svetlani i Maksimu. Osećala sam mir. Napokon sam mogla da pustim Alekseja, da prestanem da krivim sebe i da verujem da mogu da pronađem sreću.
Iako je istina bila bolna, ljubav prema njemu ostala je svetla uspomena. Sada sam spremna da krenem dalje, korak po korak, sa nadom da će nova poglavlja mog života biti ispunjena srećom i mirom.
