Preljubaje nešto što najdublje uzdrma brak. Ljudi je obično povezuju sa skrivenim porukama, tajnim susretima i ljubavnicama koje se kriju u senci. Ipak,kada istina izađe na videlo, svaka prevara donese bol, šok i osećaj izdaje. Neke priče o neverstvu iznenade više od drugih – a upravo jedna takva je i ova, jer u njoj muž nije varao sa drugom ženom, već sa čovekom koji je godinama bio gotovo član porodice.
"Nikada nisam mislila da će moj život da se pretvori u scenarijo kakav gledamo u filmovima. Moj muž Radan i ja smo živeli mirnim, skoro idiličnim životom. Bili smo zajedno više od dvadeset godina, podigli decu, gradili dom, delili dobro i zlo. Uvek sam verovala da poznajem čoveka sa kojim ležem i ustajem.
U našu kuću često je dolazio jedan njegov prijatelj. On je bio deo našeg kruga, pomagao nam oko svega, čak i kada nam nije trebalo. Dolazio je i bez najave, kao da je deo porodice. U početku mi je to bilo simpatično, kasnije pomalo naporno, ali nikada nisam ni posumnjala šta se zapravo krije iza tih učestalih poseta.
Šok otkriće u sopstvenom domu
Prvi znak da nešto nije u redu došao je kada sam slučajno pronašla poruke na Radanovom telefonu. Nisam od onih žena koje kopaju po muževljevim stvarima, ali tog dana mi je telefon zazvonio dok je bio u kupatilu. Na ekranu sam videla poruku od Saše, iako je bila zaključana, naslov je odavao nešto previše intimno. Kada sam otvorila razgovor, osetila sam kako mi se ceo svet ruši – bile su to poruke prepune strasti, dogovori o susretima i opisi onoga što su radili.
Šokirala sam se, ruke su mi se tresle, nisam mogla da poverujem. Mislila sam da je neka šala, da mi oči varaju. Ali nije bilo sumnje – moj muž me je varao. I to ne sa drugom ženom, već sa čovekom koji nam je gotovo živeo u kući.
Nekoliko dana sam ćutala, skupljala snagu da ga pogledam u oči i pitam. Kada sam konačno smogla hrabrosti, sela sam naspram njega i izgovorila rečenicu koja mi je gutala dušu:
‘Radane, znam da me varaš… ali ne sa ženom, već sa Sašom.’
Očekivala sam poricanje, možda suze, kajanje, svađu, bilo šta ljudsko. Ali njegova reakcija me je potpuno izbezumila. Samo me je pogledao hladno i rekao:
‘Dobro, i šta sad? Tako je kako je. Ako ti smeta – idi.’
Kao da je sve bilo normalno, kao da je upravo priznao da je kupio pogrešan hleb, a ne da je godinama dvostruko živeo. Tog trenutka sam shvatila da sam živela u iluziji, u braku koji je odavno prestao da postoji.
Nisam htela više ni da čujem objašnjenja. Spakovala sam stvari, uzela decu i otišla. Nisam se ni osvrnula, jer sam znala da nema povratka.
I danas, kad se setim tog trenutka, osećam jezu. Ne od same prevare, već od njegove hladnoće, ravnodušnosti i potpune odsutnosti griže savesti. To me je više uništilo od svih njegovih laži."
