Stan je bio obasjan martovskim suncem. Irina je stajala nasred dnevne sobe, držeći gomilu ključeva. Lice joj je bilo bledo, ali odlučno.
- Ostavi ključeve na stolu. Sva tri kompleta, - Irinin glas je bio hladan, distanciran.
Valentina se zamrzla na vratima, još uvek ne verujući šta se dešava. Njena veličanstvena figura je odjednom delovala pogrbljeno i ostarelo.
„Ovo je moja kuća! Ja imam pravo!“ Uhvatila se za dovratnik kao da pokušava da se drži za poslednju slamku.
- Ne. Više ga nemaš.
Irina je stavila ključeve na stakleni sto pored vaze koju je sama kupila pre tri meseca, kada je još verovala u srećan porodični život.
Pre tri meseca, venčanje Irine i Artema je izgledalo kao bajka. Restoran „Zlatno sidro“ je blistao kristalom i pozlatom, a gosti u elegantnim odelima ispunili su prostranu salu. Okupilo se oko sto pedeset ljudi - rođaci, prijatelji, kolege.
Valentina, mladoženjina majka, sedela je za glavnim stolom. Nosila je skupu morskozelenu haljinu, kosa joj je bila podignuta u svečanu frizuru, a dijamanti su joj blistali oko vrata. Celo veče je čekala svoj trenutak.
Posle zdravica mladencima, Valentina je veličanstveno ustala sa čašom šampanjca. Sala je utihnula u iščekivanju.
- Draga moja deco! - počela je glasno, a glas joj se proneo po celom restoranu. - Danas želim da vam poklonim nešto posebno! Poklanjam vam dvosoban stan! Sedamdeset kvadratnih metara, renoviranje u evropskom stilu, nameštaj! Živite srećno!
Gosti su aplaudirali, neki su znojili od divljenja. Irina je osetila kako joj se obrazi zagrevaju – od stida i zahvalnosti istovremeno.
Irinina prijateljica, Nastja, nagnula se k njoj i šapnula joj na uvo:
- Baš si srećna! Tako velikodušna svekrva! Volela bih da i ja imam jednu kao što je ona!
„Ne znam šta da kažem“, šapnula je Irina u odgovoru. „Nisam očekivala takav poklon.“
- Hvala ti, mama, - Artem je ustao i zagrlio majku. - Veoma smo zahvalni. Ovo prevazilazi sva naša očekivanja.
- Samo zapamtite, dragi moji, - Valentina je pogledala mlade ljude, a glas joj je odzvanjao zapovedničkim notama, - očekujem unuke! Što pre! Sa šezdeset dve godine želim da čuvam mališane.
Artem se nasmejao:
- Mama, tek smo se venčali! Daj nam bar mesec dana da živimo sami.
„Mesec je dug period“, ozbiljno je odgovorila Valentina. „U naše vreme, prvorođena deca su se rađala devet meseci posle venčanja.“
***
Prve dve nedelje u novom stanu prošle su relativno mirno. Irina se bacila na sređivanje doma - kačila je zavese koje je sama izabrala u prodavnici, slagala posuđe, kupovala sitnice za udobnost. Stan je zaista bio divan - svetao, prostran, sa velikim prozorima i modernim rasporedom.
Na poslu u turističkoj agenciji, koleginica Žana se svakodnevno interesovala za detalje:
- Pa, kako ste? Jeste li se već smestili?
„Polako se vraćamo u normalu“, osmehnula se Irina, listajući turističke brošure. „Artem pomaže, zajedno preuređujemo stvari uveče, razgovaramo o raznim stvarima. Samo moja svekrva često dolazi.“
- To je odlično! Pomaže, znači! Moja svekrva živi u drugom gradu, tako da ponekad nemam nikoga da pitam za savet.
„Da, verovatno si u pravu“, složila se Irina, iako je nešto u njoj bilo pomalo uznemireno.
Te večeri je spremala večeru - prženu piletinu sa povrćem, specijalno jelo koje je Artem jako voleo. Bila je sreda, pola sedam, Artem je trebalo da se vrati kući s posla. I odjednom je čula zvuk ključa u bravi.
„Čudno je“, pomisli Irina, „Artem obično zvoni na vrata da otvorim.“
Ali umesto muža, u hodnik je ušla Valentina, u pratnji dve starije dame.
- Irinče! - viknula je sa vrata, čak ni ne skidajući cipele. - Nećemo dugo, samo na pola sata! Hajde da popijemo čaj sa mojom snajom! Napravi jači čaj, ljubim te!
Irina je izašla iz kuhinje, brišući ruke peškirom:
- Valentina, dobro veče. Trebalo je da me upozorite... Kuvam večeru, Artem samo što nije stigao...
- Šta tu ima da se upozorava? - iznenadila se svekrva. - Ovo je moja kuća! Mogu da dođem kad god hoću! Goco, Ljudmila, uđite u dnevnu sobu, udobno se smestite!
Svekrva, komšinica, Ljudmila, dama od oko šezdeset godina u pletenom džemperu, procenjivački je pogledala po stanu:
- Lep stan, Valentina! Svetao, prostran. Istina, postavila bih drugačije tapete - ove su pomalo dosadne, bež. Ali inače - u redu su.
- Da, da, tapete se mogu promeniti, - klimnula je glavom Valentina, skidajući kaput. - Irina, gde držiš kolačiće? I iseci malo voća - jabuke, pomorandže! Devojke su gladne, kupujemo od ranog jutra!
Irina je zbunjeno pogledala goste, zatim svekrvu:
- Pržim piletinu, mogla bi da zagori...
- Piletina može da sačeka! Prvo nahranite goste!
***
Nedelju dana kasnije situacija se ponovila. Irina se vratila s posla oko šest uveče i, otvorivši vrata ključevima, zatekla je svoju zaovu Marinu i njenog muža Igora u dnevnoj sobi. Sedeli su na sofi, gledali televiziju i jeli nešto iz tanjira.
- Oh, Irina je stigla! - Marina je odmahnula rukom ne ustajući sa sofe. - Mama je rekla da možemo da ostanemo kod tebe dok traje renoviranje kod nas. Tamo je toliko prašnjavo da se ne može disati!
Marina je bila pet godina mlađa od Artema, radila je u salonu lepote, volela je svetlu odeću i glasno pričanje.
„Da li Artem zna?“ upita Irina, pokušavajući da govori mirno.
- Šta je sa Artemom? - Igor je slegnuo ramenima, ne dižući pogled sa televizora. - Mama je dozvolila!
- Usput, Irina, - okrenula se Marina snaji, - ima li šta za jelo? Gladni smo od jutra, a previše smo lenje da idemo u prodavnicu.
Irina je ćutke otišla u kuhinju. Izvadila je hranu iz frižidera i počela da pravi sendviče. Ruke su joj se blago tresle - od umora ili razdraženja, ni sama nije razumela.
Uveče, kada je Artem došao, odlučila je da ozbiljno razgovara sa njim.
„Dragi, moramo da razgovaramo o jednom problemu“, rekla je kada su ostali sami u spavaćoj sobi.
- U čemu je problem? - Artem je otkopčao košulju, spremajući se da se istušira.
- Tvoja majka dovodi goste bez upozorenja. Prekjuče je došla sa dve drugarice i tražila čaj. A danas su Marina i Igor sedeli ovde ceo dan i gledali televiziju.
- Pa šta je tu toliko strašno? - Artem se iskreno iznenadio. - Mama mi je dala stan, naravno, ima pravo da uđe. A Marina mi je sestra, šta da radi, da sedi napolju zbog renoviranja?
- Ali mi ovde živimo! Ovo je naš dom!
- Draga, ne pravi problem ni od čega. Mama ima dobre namere, želi da pomogne. A Marina će uskoro završiti popravke.
***
Prošao je još jedan mesec. Posete moje svekrve postale su redovne - svaki drugi dan, ponekad čak i svaki dan. Ponekad bi dovela prijatelje „na čaj“, ponekad bi donela namirnice („ne znaš da biraš!“), ponekad bi samo došla „da proveri kako je“.
„Irina, zašto ti je frižider poluprazan?“ rekla je, otvarajući vrata. „Gde je meso? Gde je povrće za čorbu?“
— Još nismo išli u kupovinu namirnica...
- Kako to da nisi otišla? Već je sreda! Artem treba dobro da jede, radi! Sutra ćeš otići u prodavnicu, kupiti sve kako treba!
Ili:
- Zašto si kupio/la ove zavese? Tako su jeftine, boja je pogrešna! Sutra ćemo otići i izabrati normalne!
- Ali meni se sviđaju ove...
- Sviđa ti se, i ljudi žele da gledaju! Ne, to neće ići!
Jedne noći, bilo je tri sata ujutru, vrata spavaće sobe su se iznenada otvorila. Irina se probudila - neko je upalio svetlo.
„Šta se dešava?“ promrmlja Artem, pokrivajući oči rukom.
Valentina je stajala na vratima u kućnom ogrtaču.
- Zašto spavaš kao klada? - rekla je glasno. - U braku ste tri meseca, a još uvek nema unučadi! Možda bi trebalo da odeš kod lekara? Da se pregledaš?
— Mama! — Artem se uspravio u krevetu. — Šta radiš? Tri je sata ujutru!
- Proveravam! - mirno je odgovorila svekrva. - Šta ako spavate u različitim sobama? Ili uopšte ne živite kao muž i žena? Irina, jesi li sigurna da si zdrava? Možda imaš ženske probleme? Možda si neplodna?
Irina je povukla ćebe do brade, osećajući kako joj se vrelina stida i negodovanja širi po celom telu:
- Odmah izlazi odavde! Ovo je naša spavaća soba!
- Jesi li zaboravila u čijoj kući živiš? - negodovala je Valentina.
„Mama, molim te, idi odavde“, promrmlja Artem, izbegavajući da pogleda ženu. „Razgovaraćemo mirno ujutru.“
- Hajde da razgovaramo! Obavezno ćemo razgovarati! O unucima! O tome zašto sam ti dala stan! - Valentina je krenula ka izlazu, ali se zaustavila na vratima: - Inače, Irina, sutra ideš kod ginekologa. Pregledaj se. Inače, ko zna šta se tamo dešava!
Vrata su se zalupila.
***
Sledećeg dana Irina je pozvala svoju prijateljicu Nastju. Glas joj je drhtao od negodovanja i ogorčenosti.
- Ušla je noću u spavaću sobu! Možeš li da zamisliš? Probudila sam se u dva ujutru, a ona je stajala pored našeg kreveta i govorila: „Šta ako beba počne da plače, kako ću čuti odavde?“ Kakvu bebu, Nastja? Mi nemamo decu!
- Noćna mora! - šokirala se drugarica. - A šta je sa Artemom?
- A on... - Irina je zaćutala, birajući reči. - Probudio se, pogledao je i rekao: „Mama, idi u krevet.“ To je sve! A ujutru mi objašnjava: „Mama je zabrinuta, želi unuke. Trebalo bi da je razumeš.“
- Slušaj, na koga je stan registrovan? - upita Nastja.
— Ne znam... — Irina je shvatila da nikada sebi nije postavila ovo pitanje. — Verovatno na moju svekrvu. Kada smo se venčali, rekla je: „Ovo je poklon za tebe.“ Ali nisam videla dokumenta.
- Zato se ona tako ponaša! Vidiš, pošto je ona zakonski vlasnik, misli da ima pravo da radi šta god želi.
- Ali mi tamo živimo! To je naš dom!
- Za nju, ne. Za nju je to njena imovina, koju vam je ljubazno ustupila na korišćenje.
Uveče se situacija pogoršala. Valentina se nije pojavila sama - sa njom su došli Galina, njena stara prijateljica, i moj svekar Viktor. Valentina je u rukama imala kesu sa namirnicama i kolač u kutiji.
- Irina! - glasno je objavila, jedva prelazeći prag. - Postavi sto! Galjin je rođendan, slavićemo!
„Ali ja kuvam večeru za Artema i sebe...“ zbunjeno je odgovorila Irina, okrećući se od šporeta na kojem je ključala čorba.
- Tvoja supa može da sačeka! - odmahnula joj je svekrva. - Viktore, donesi konjak iz šanka! Irina, gde su činije za salatu? I donesi kristal, nemamo praznike svaki dan.
Viktor je ćutke sledio uputstva savoje žene. Tokom godina braka, navikao se da ne protivreči Valentini, posebno pred strancima. Galina je, u međuvremenu, sela za sto, osvrćući se po sobi.
„Valentina, tvoja snaja je nekako neljubazna“, primetila je, pokazujući bradom u Irinom pravcu. „Moja Svetlana je sasvim drugačija! Dočekuje nas raširenih ruku i odmah pita da li treba nešto da jedemo ili da popijemo čaj.“
— Da, — Valentina se teško spustila u stolicu. — Mladi ljudi su danas nezahvalni. Daš im stan, a oni okreću nos. Sećam se kako smo Viktor i ja dolazili kod njegove majke — uvek je bilo radosti! Ali ovde...
„Valentina“, poče Irina oprezno, postavljajući tanjire. „Nismo znali da imate planove za veče. Artem i ja smo želeli da razgovaramo o važnim stvarima...“
- Koje druge stvari? - prekide je svekrva. - Šta može biti važnije od porodice? Galina mi je kao porodica. Prijateljice smo već četrdeset godina!
Galina zadovoljno klimnu glavom:
- A tvoja snaja, izgleda, ne razume porodične vrednosti. Mladi ljudi su sada drugačiji - sebični.
Artem se pojavio u dnevnoj sobi kada je sto već bio postavljen. Videvši goste, ljubazno ih je pozdravio, ali Irina je primetila njegovu zbunjenost.
- Sine! - zagrli ga Valentina. - Baš na vreme! Hajde da čestitamo Galini, danas slavi rođendan.
- Naravno, čestitam, - Artem se nevoljno osmehnuo. - Samo smo Irina i ja planirali...
„Tvoji planovi neće nikuda voditi“, odlučno je rekla majka. „Ali prijateljstvo je sveto.“
***
U subotu ujutru, Irina se probudila uz glasne glasove i smeh. Pogledavši na sat, zgrozila se - pola sedam ujutru. Neko je razgovarao u dnevnoj sobi, zveckalo sa posuđem.
Navukla je ogrtač, izašla je iz spavaće sobe i ukočila se. U dnevnoj sobi je sedela Marina sa svojim mužem Igorom, još dvojicom muškaraca i ženom koju Irina nije poznavala. Sendviči su bili postavljeni na stolu, kuvani čaj se pario u šoljicama.
„Marina, šta se dešava?“ upita Irina, pokušavajući da govori mirno.
- Oh, već si budna! - okrenula se Marina sa sendvičem u rukama. - Mama je rekla da možemo ovde da proslavimo moj rođendan. Radimo renoviranje, nemoguće je živeti tamo!
„Ali mogla si me upozoriti!“ Irina je shvatila koliko je nespretno izgledala u kućnoj haljini pred strancima.
- Šta tu ima da se upozorava? - začuo se poznati zapovednički glas. Valentina je ušla u dnevnu sobu sa kesom namirnica. - Ako ti se ne sviđa, prošetaj! Svež vazduh će ti prijati. Irina, spremi grickalice! Gosti su gladni, a moje ruke su zauzete!
„Neću da kuvam!“, reči su izmakle Irini pre nego što je stigla da razmisli.
Gosti su zaćutali, razmenjujući poglede. Marina je uz tihi zveckajući stavila šolju na sto.
- Arteme! - pozvala je svekrva teatralnim glasom. - Tvoja žena odbija da pomogne porodici!
Artem je izašao iz kupatila, još ne potpuno budan, sa četkicom za zube u ruci.
„Šta se desilo?“, promrmljao je kroz pastu za zube.
- Irina, šta te košta? - Isprao je usta i okrenuo se ka ženi. - Pomozi mama. Ovo je porodični praznik.
„Ovo nije njen stan!“, izletelo je Irina, pokazujući na Marinu i goste.
Nastala je neugodna pauza. Jedan od nepoznatih muškaraca se zakašljao i okrenuo ka prozoru.
- Kako nije moj? - Valentina se ispravila u punoj visini. - Ja sam ti ga dala! Ili si već zaboravila?
- Ali nisi nam ga prepisala, zar ne? - Irina je osetila kako joj glas drhti.
- I neću ga prepisati sve ddok ne budem imala unuke! - odbrusi svekrva. - A sada marš u kuhinju! Moraš znati kako se ljudi pozdravljaju!
Igor, Marin muž, nezgrapno se zakašljao:
- Možda bi trebalo da idemo? Ne želim da uznemiravam...
„Niko nikoga ne uznemirava!“, odbrusi Valentina. „Ovo je moja kuća, moja pravila.“
***
Dve nedelje kasnije, Artem je otišao na službeno putovanje u Novosibirsk. Radio je kao vodeći inženjer u fabrici za proizvodnju medicinske opreme, a takva putovanja su bila retka. Irina je bila tajno srećna - moći će da bude sama, da sredi misli, da razgovara sa mužem telefonom bez svedoka.
Ali već prve večeri njeni planovi su propali. Valentina je upala u stan predvodeći celu delegaciju.
- Irina! - vrisnula je u hodniku. - Oslobodite spavaću sobu! Stigli su moji prijatelji iz Voronježa, nemaju gde da prenoće!
Za svekrvom je išlo pet žena različitih godina, sa putnim torbama i umornim licima.
- Šta? - Irina nije mogla da veruje svojim ušima. - Ovo je naša spavaća soba!
- U redu je, možeš da prespavaš na sofi! - Valentina je već krenula ka spavaćoj sobi. - Brzo presvuci krevet! I skloni stvari da ne smetaju.
- Ne! - Irina joj je preprečila put.
- Kako to? - zastade svekrva, gledajući je sa nevericom. - Viktore, reci joj!
Viktor, koji je ćutao u hodniku, nesigurno je slegnuo ramenima:
- Valentina je u pravu, Irina. Ovo je njen stan. A primanje gostiju je sveta dužnost.
- Vidiš? - Valentina se trijumfalno osmehnula. - Čak i Viktor razume! A ti, tražiš svoja prava!
Gosti su se nespretno promešli na ulazu. Jedna od žena, punačka dama od oko šezdeset godina, tiho je rekla:
- Valentina, možda bi trebalo da ostanemo u hotelu? Ne želim da stvaram probleme...
- Tamara, nema šanse! - Valentina je odmahnula rukom. - Imam stan! Jesam li gora od drugih? Irina, požuri!
Irina je ćutke otišla u spavaću sobu, uzela torbu u koju je stavila potrebne stvari. Gosti su posramljeno posmatrali šta se dešava.
„Valentina, možemo se smestiti u dnevnu sobu...“ pokušala je da se umeša druga žena.
- Ma, šta pričate! - odmahnu rukama domaćica. - Dnevna soba je nezgodna, ali spavaća soba je baš kako treba! Bračni krevet, ormar, sve kako treba.
Irina se uputila ka izlazu.
„Uvredila se!“, viknu za njom Valentina. „Razmažena si! Ne znaš kako se dočekuju gosti!“
***
Irina je stigla u svoj jednosoban stan na drugom kraju grada. Kupila je ovaj stan pre nego što se udala, kada je radila kao administrator u medicinskom centru. Bio je mali, trideset dva kvadratna metra, ali je bio njen. Posle prostranog dvosobnog stana njene svekrve, delovao je kao igračka, ali sada je Irina osetila olakšanje.
Napravila je sebi čaj, sela na staolicu i okrenula Artemov broj.
- Halo, dragi? Izašla sam iz stana.
- Kako izašla? - muževljev glas je zvučao zabrinuto. - Kuda?
- U moju kuću. Tvoja majka je dovela petoro gostiju i zahteva da im dam spavaću sobu. Oni sada tamo spavaju, a ja sam trebalo da se udobno smestim na sofi.
- Irina, samo budi strpljiva! - Artem je bio očigledno zbunjen. - Vratiću se za tri dana, sve ćemo srediti!
- NE, Arteme. - Irina je otpila gutljaj čaja, skupljajući hrabrost. - Ili biraš - mene ili majku. Ako želiš da živiš sa mnom - dođi kod mene. Neću se vratiti u njen stan.
„Da li ti to postavljaš ultimatume?“ muževljev glas je zvučao uvređeno.
- DA. A tvojoj majci je ZABRANjENO da ulazi u moj stan. Konačno i nepovratno.
- Irina, urazumi se! To je mama! Ona je samo...
„Sve sam rekla.“ Irina je isključila telefon.
***
Tri dana je Valentina uživala u osećaju da je potpuna gospodarica situacije. Stan u Sadovoj je konačno pripadao samo njoj - bez one dosadne Irine sa svojim večitim komentarima i nezadovoljnim pogledima. Gosti su se smenjivali, kao u najboljim vremenima, kada je još radila kao direktorka škole, a ceo nastavnički kadar je svraćao na čaj.
- Valentina, kakvu prostranu kuhinju imaš! - divila se Ljudmila, komšinica sa stepeništa. - I kakav ogroman frižider!
„Da, Viktor i ja nismo štedeli“, odgovorila je Valentina ponosno, sipajući čaj u šolje. „Dali smo deci sve najbolje.“
„Gde je Irina?“ upita Tamara, bivša koleginica. „Ne vidim je.“
„Otišla je kod majke na vikendicu“, slagala je Valentina, ne želeći da javno iznosi svoj prljavi veš. „Znate, kako danas rade mladi ljudi - ovde-onde.“
U stvari, ona je savršeno dobro znala gde je Irina. U tom tesnom jednosobnom stanu. Neka sedi tamo i razmišlja o svom ponašanju.
U četvrtak je Marina stigla sa Igorom. Zaova je izgledala zabrinuto, stalno se osvrtala okolo, kao da nekoga traži.
„Mama, gde je Irina?“ upitala je, skidajući svoj lagani kaput.
- Uvredila se i otišla u svoju sobu. Nema veze, Artem će se vratiti i smestiti je na mesto! - zadovoljno je rekla Valentina. - Videćeš, za par dana će se vratiti puzeći sa izvinjenjima.
- Šta se desilo? - Igor sede na ivicu sofe, radoznalo gledajući taštu.
„Šta će biti sa njima?“ Valentina je odmahnula rukom. „Mladi su. Posvađali su se oko ničega. Artema poznajem u dušu - izdržaće najviše nedelju dana bez majke.“
Marina je razmenila poglede sa mužem. Nešto u vezi sa majčinim samopouzdanjem ju je uznemirilo.
- Mama, možda nisi trebala to da uradiš... Možda si trebala da ih poslušaš?
- Šta tu ima da se sluša? - Valentina je energično brisala već čist sto. - Dala sam im stan, sve sredila kako treba, a oni su i dalje nesrećni. Nezahvalnost, i ništa više.
- Ali ipak...
- Bez „ali“!
Artem se vratio u sredu uveče, kada je Valentina već počela da brine. Obično je upozoravao na kašnjenja, ali ovde - potpuna tišina.
Ključevi u bravi počeli su posebno glasno da škripe. Valentina je pogledala iz kuhinje i ugledala sina sa nekim odsutnim izrazom lica.
- Sine! Konačno! - Pojurila je ka njemu, spremna da ga zagrli, ali se Artem nežno odmaknuo. - Gde si bio? Bila sam zabrinuta!
„Bio sam kod Irine“, odgovorio je kratko, čak ni ne skidajući cipele.
- Pa, tako je! - obradova se Valentina . - Nadam se da si joj sve objasnio? Da li je shvatila koliko se loše ponašala?
- Mama... - Artem je konačno izuo cipele i ušao u dnevnu sobu. - Moramo da razgovaramo.
- Naravno, naravno! - počela je da se uzbuđuje. - Sedi, spremiću čaj. Reci mi kako je, kako je prošlo poslovno putovanje. I reci mi za Irinu - da li je shvatila svoju grešku? Kada se vraća?
- Mama, sedi, molim te.
Nešto u sinovljevom tonu nateralo ju je da zastane. Valentina se spustila u stolicu preko puta, pažljivo gledajući Artemovo lice.
„Ona se neće vratiti“, rekao je tiho. „I neću je naterati.“
- Kako to da se ne vraća? - odbrusi Valentina. - Kakve gluposti? Ovo je njena kuća!
- Ovo je tvoj dom, mama. Sama si mi to dokazala.
- Arteme, ne pričaj gluposti. Ja sam ti dala stan. Ali ja sam majka, imam pravo...
„Za šta?“ prekinuo ju je. „Zato što si nam upala noću u sobu? Zato što si dovodila goste nenajavljeno? Zato što si pravila skandale mojoj ženi?“
„Nisam pravila nikakve skandale!“ negodovala je Valentina. „Samo sam pokušavala da uspostavim red! Videla sam kako ona vodi domaćinstvo – neoprano posuđe, prašina po uglovima...“
„Mama“, ljutito je promrmljao Artem, „u sudoperi su bile dve šolje od doručka. Trebalo je da ih operemo kada se vratimo s posla."
- A prašina?
- Kakva prašina, mama? Praviš probleme tamo gde ih nema. A s druge strane, ovo je naša prašina.
- Ne izmišljam ovo! - glas Valentine postade oštriji. - Vidim! Imam oči! I uopšte, zašto je braniš? Ja sam ti majka!
- Zato ti iskreno govorim, - Artem je ustao sa kauča i prišao prozoru. - Mama, ne daješ nam da živimo. Ne možemo mirno da večeramo - upadaš da proveriš. Ne možemo ni slobodan dan da provedemo kod kuće - dovodiš goste. Ne možemo ni da se posvađamo i pomirimo kao ljudi - odmah se mešaš.
- Ali brinem za tebe!
- Ti nas kontrolišeš, mama. To su različite stvari.
Valentina je skočila sa stolice:
- Dobro! Ako ti se ne sviđa moja briga, ako te uznemiravam, onda izlazi odavde! Ovo je moj dom!
„U redu“, Artem je mirno klimnuo glavom. „Idem.“
- Šta? - Bila je zatečena. - Ti... šta?
— Pakujem stvari i idem kod Irine.
- Jesi li poludeo? - Valentina se jedva zadržala za naslon stolice. - O čemu pričaš? O kakvom drugom stanu? Jesi li ozbiljan?
- Više nego.
- Ali... ali zašto? - Zbunjeno je trepnula. - Zbog nje? Zbog toga... Arteme, ta žena te zaludela?
„Irina je moja žena, mama“, okrenuo se od prozora i pogledao je sa izvesnom tugom. „Ona mi je samo pomogla da shvatim da imamo pravo na sopstveni život.“
- Kakvo pravo? Kakav život? - Valentina je jurnula ka njemu. - Ti si moj sin! Moja krv! Ja sam te rodila, odgajila, dala ti celu sebe!
- I zahvalan sam ti na tome...
- Pa zašto onda? Zašto je biraš?
- Mama, - Artem ju je uzeo za ruke, - ne biram nju umesto tebe. Biram svoju porodicu. Svoj život. Htela si da se oženim, zar ne?
- Htela sam, ali ne nju da oženiš! - izletelo je Valentina Semjonovna. - Mislila sam da ćeš naći poslušnu devojku koja će me poštovati, slušati me...
„Ko će biti tvoja lutka“, završi Artem. „Mama, ne treba ti žena za mene, treba ti druga ćerka za sebe.“
Valentina je zaćutala. Šta je ona zapravo želela? Da joj sin bude blizu, da može da se brine o njemu, da se njeno mišljenje uzme u obzir...
***
Dva meseca su prošla od tog nezaboravnog dana kada je Irina spakovala stvari i napustila stan u Sadovoj. Artem i njegova žena sada su živeli u malom jednosobnom stanu na drugom kraju grada. Bilo im je tesno, naravno - šta se može kada se mora bočno ugurati do kreveta, a u kuhinji jedva ima mesta za sto za dvoje. Ali Irina se svakog jutra budila laka srca, kao da je sa sebe zbacila teret koji je trajao mnogo godina.
„Znaš“, rekla je Artemu za doručkom, mažući puter na hleb, „već sam zaboravila šta znači ne čekati ujutru da se vrata otvore i da neko upadne da proveri.“
Artgem je klimnuo glavom, ali je izgledao ravnodušno. Telefon mu je zvonio svakog dana u isto vreme - tačno u devet ujutru. Valentina je zvala sina sa upornošću navijanog aparata. Artem je pogledao „mama“ koje je treptalo na ekranu i odbio poziv.
„Možda da se ipak javiš?“ oprezno je jednog dana predložila Irina.
- Zašto? Da je slušaš kako zahteva da se izviniš? Ili kako nabraja tvoje nedostatke?
Irina je ćutala. Shvatila je da je Artem izabrao nju umesto majke i žene, ali ova pobeda nije donela radost. Cena je bila previsoka.
A u stanu na Sadovoj, u sobi je stajala Valentina. Trosoban stan joj se sada činio ogromnim i praznim. Preuredila je nameštaj, započela generalno čišćenje, ali ništa nije pomagalo da se popuni zjapeća praznina.
- Mama, - Marina ju je posetila u subotu, - smršala si. I ne izgledaš dobro.
„Da li treba da budem srećna?“ odbrusi Valentina, nastavljajući besno da riba već čist sudoper. „Sin mi je pobegao, snaja ga je okrenula protiv rođene majke.“
Marina je sela za kuhinjski sto, posmatrajući majku. Njeni pokreti su bili nagli, nervozni - nimalo kao njena nekadašnja mirna domaćica.
„Mama, možda bi trebalo da prestaneš da budeš tvrdoglava?“ počela je pažljivo. „Prepiši stan na njih i pomiri se. Artem je tvoj sin.“
Valentina se naglo okrenula:
- Šta si rekla? Da prebacim stan? Ovoj nezahvalnoj osobi koja me je izbacila iz sopstvenog doma?
- Mama, niko te nije izbacio...
- Nije me izbacila?! - glas Valentine odjeknuo je negodovanjem. - „Ostavi ključeve na stolu“ - sećaš li se šta mi je rekla? Kao da je razgovarala sa slugama!
- Ali to je bila njihova spavaća soba, mama. Možda je imala pravo...
- Je l' tako? Nije imala nikakva prava! - Valentina bacila je krpu u sudoperu. - Zarađivala sam za ovaj stan celog života! Sve ovde je napravljeno mojim rukama! A ova... se mota oko mog sina već godinu ili dve i smatra sebe gospodaricom!
Marina je uzdahnula. Nije imalo smisla svađati se sa majkom kada je pobesnela.
- U redu, mama. Ali razmisli o tome - razvešće se zbog ovog sukoba. Artem je rastrzan između tebe i Irine...
- Odlično! - prekide ju je Valentina. - Neka se razvedu! Hajde da nađemo Artemu drugu ženu - poslušnu, lepo vaspitanu, koja će poštovati starije!
- Mama, razumeš li šta govoriš? - Marina je ustala od stola. - On voli Irinu!
- Ljubav je nešto što se može steći, - odmahnu rukom Valentina . - A porodica je samo jedna. Ja sam ga rodila, hranila, školovala. A šta je sa njom? Ona živi sa njim godinu dana i već diktira zakone!
Marina je dugo i neumoljivo pogledala majku:
- Znaš, mama, možda je Irina bila u pravu?
- Šta si rekao?
- Možda je zaista vredelo pustiti ih da žive odvojeno? Mlade porodice to često rade...
- Izlazi napolje! — Valentina je pokazala na vrata. — Ako si na njenoj strani, izlazi napolje!
- Mama, samo želim da u našoj porodici vlada mir.
— Biće mira kada ova osoba shvati svoje mesto!
Marina je otišla, a Valentina je ostala sama. Prošetala je po stanu, zavirujući u sobe. Sve u Artjomovoj spavaćoj sobi bilo je baš onako kako je ostavio. Krevet je bio namešten, na noćnom stočiću je bila njegova omiljena knjiga, koju nikada nije do kraja pročitao. Na toaletnom stočiću je bila bočica Irininog parfema. Valentina ju je podigla i zavrtela. Lagani cvetni miris joj se činio zasitljivim i neprijatnim.
Mesec dana kasnije, situacija se dramatično promenila. Artem je došao kod advokata da podnese zahtev za razvod. Odluka mu nije bila laka, ali život u stalnom stresu, između dve vatre, postajao je nepodnošljiv.
„Jesi li siguran?“ upita Irina kada joj je rekao za svoju nameru.
Sedeli su u kuhinji, a Aretem je vrteo kašičicu u rukama.
„Ne vidim drugi izlaz“, rekao je. „Majka te nikada neće prihvatiti. I ne možeš živeti pod njenom kontrolom. Samo se međusobno uništavamo.“
„U redu“, mirno je odgovorila Irina. „Slažem se sa razvodom.“
Artem je podigao pogled ka njoj:
- Tako jednostavno?
- Šta je tako teško? - Irina je slegnula ramenima. - Pokušali smo. Nije uspelo. Dešava se.
Ali po tome kako su joj usne drhtale, Artem je shvatio da je „jednostavno“ samo u rečima.
Na dan kada su njen sin i njegova žena otišli u matičnu službu, Valentina je sedela kod kuće, ne mogući da nađe mesto za sebe. Uključila je televizor, pa ga isključila, pa počela da briše prašinu sa već čistih površina. Telefon je zazvonio oko podneva.
- Valentina? - Glas Viktora, njenog muža je zvučao depresivno. - Razveli su se.
Valentina se zamrznu, prislonivši slušalicu na uvo.
„Pa, to je dobro!“, izgovorila je iz sebe. „Sada će se Artem urazumiti i vratiti kući!“
„Ne, Valentina“, tiho reče Viktor. – Neće se vratiti.
- Kako to da se neće vratiti? Gde će otići?
- Iznajmio je stan na drugom kraju grada. Rekao je... - Viktor je zastao. - Rekao je da si mu uništila život.
- Kako sam ga uništila? - glas Valentine se prelomio u vrisak. - Želela sam mu najbolje! Dala sam ceo svoj život za njega!
- Valentina, konačno shvati - nisi mu želela najbolje, već moć nad njim. Kontrolu. A sada si zauvek izgubila sina.
„Viktore! Viktore!“, viknula je u slušalicu, ali on je već prekinuo vezu.
Valentina je polako spustila slušalicu. Ogledala se oko sebe - tišina ju je pritiskala sa svih strana. Ustala je i mašinalno krenula ka izlazu.
U Sadovoj je bilo tiho. Valentina je ubacila ključ u bravu i otvorila vrata. Stan je mirisao na prazninu i stari nameštaj. Prošla je kroz sobe – sve je bilo na svom mestu, ali je delovalo nekako beživotno, nepotrebno.
Zaustavila se u Artemovoj i Irininoj spavaćoj sobi. Stajala je tamo, gledajući u bračni krevet. Zatim se polako spustila na pod, naslonivši leđa na zid. Ovde, u ovu sobu, jednom je upala noću, proveravajući da li je sve u redu. Ovde je zahtevala poštovanje prema sebi, insistirala na svojim pravima kao majke i gospodarice.
„Ostavi ključeve na stolu. Sva tri kompleta“, rekla je tiho, sećajući se poslednjih reči koje je uputila Irini.
Sada je zaista imala sve ključeve - od svih soba, od svih brava. Mogla je da ode bilo gde, da proveri bilo šta, da naruči bilo šta. Potpunu moć nad praznim stanom.
I njen sin je zauvek nestao iz njenog života.
Valentina je sedela na podu, u istoj onoj spavaćoj sobi za koju se toliko borila, i prvi put posle mnogo godina je plakala. Gorke suze su joj se kotrljale niz obraze, padajući na sklopljene ruke.
Negde na drugom kraju grada, Artem je raspakivao svoje stvari u novom iznajmljenom stanu. Njegov telefon je ležao na stolu, isključen. A Irina je sakupljala dokumenta, spremala se za novi život, novu scenu - bez svekrve, ali i bez muža.
Valentina je dobila ono što je toliko želela - potpunu kontrolu nad svojim prostorom. Samo što sada nije bilo nikoga ko bi je kontrolisao.
Autor: Elena Striž
