Žarko sam želela da budem majka, a muž me stalno odvraćao od toga i tvrdio da nam deca nisu potrebna: Kad sam saznala zbog čega, od šoka sam završila u bolnici

Lidija M. je milslila da pored sebe ima divnog muža, sve dok se nije pokrenula tema dece. Naime, žarko je želela da postanu roditelji, ali nikako se nije dešavalo, počela je da ide na preglede ginekologa, dobijala je razne dijagnoze, od hormonalnog disbalansa do zapušenja jajovoda. Sve je činila kako bi ostala u drugom stanju, ali nije išlo. Posle nekoliko godina borbe - odustala je i počela da razmišlja o usvajanju. Međutim, njen suprug se oštro protivio toj ideji. Ubrzo je shvatila i zašto, a njihova ljubavna priča se pretvorila u dramu.

- Nećete moći da zatrudnite, niti da nosite dete. Savetujem vam da razmislite o surogat majčinstvu ili usvajanju.

Saša je odbacio obe opcije:

- Ne želim stranu ženu pored sebe, niti dete spolja. Hajde samo da živimo i uživamo jedno u drugom? Ako mi Bog nije dao bebu, onda tako mora biti.

Muž već dobio dete

Lidija je u početku plakala, posebno kada je druga prijateljica otišla na porodiljsko odsustvo, ali se onda pomirila sa tim.

Odnos sa mužem je postajao sve gori, u jeku jedne svađe zaprepastio je vešću da je on dobio sina sa koleginicom i to sa koleginicom.

Žena se ukočila, ono što je rekao nije joj ulazilo u glavu. 

- Izvini, bilo je jednom, koleginica i ja smo se napili na korporativnoj zabavi, sve se desilo samo od sebe. Predložio sam abortus, ona je htela da se porodi. Nisam to dete u početku prihvatao, nisam želeo da te izgubim, mislio sam da ću im samo tiho dati novac.

Lidija je pogledala muža, ne prepoznajući ga. On, tako brižan i pun ljubavi, sedeo je preko puta i mirno joj ispričao kako je prevario i dobio dete. U momentu je postalo jasno zašto se sve vreme tako ponašao i odbijao alternativne načine da postanu roditelji.

„Želiš razvod, zato si mi sve rekao?“ upitala je i dodala. „Pošto već imaš dete sa tom ženom".

Prihvatio je sina i doveo ga u kuću

Ali, situacija se pretvorila u filmski scenairo. Koleginica sa kojom je prevario je dobila agresivan oblik raka i preminula je nakon 2 meseca od momenta kada je saznala za bolest. Brigu o bebi su preuzele njena sestra i mama, a Saša je sve više osećao odgovornost prema sinu, to je bila prelomna tačka da sve prizna Lidiji.

"Njegova majka nije preživela. Odlučio sam da preuzmem brigu o detetu, ipak je on moj sin, ne mogu da ga ostavim. Ti i svakako želela dete, zašto zajedno ne bismo brinuli o njemu", rekao joj je.

„Još me i ismeva“, pomisllia je i žustro dodala:

„On je tvoja porodica, ali meni nije niko!“

Saša se naljutio:

- Lidija, šta se dešava? Spremna si da uzmeš tuđe dete iz sirotišta, a onda se gadiš sina svog muža. Uzmi u obzir da ga je rodila surogat majka, a sada je naš.

Nije mogla da veruje svojim ušima, nije stigla da svari vest o muževljevoj izdaji, a sada se ispostavlja da će simbol njegove izdaje uvek biti tu. A Saša očekuje da ona bude srećna.

„Kako dobro to radiš“, rekla je konačno. 

- Gluposti, ne bih se razveo od tebe čak ni da je ta žena živa. Imamo toliko toga zajedničkog. Verujem da me nećeš ostaviti u nevolji. Detetu je potrebna majka, žene bolje znaju šta da rade sa bebom. Osim toga, spremila si se, pročitala svakakve knjige. Računam na tebe.

„Onda si pogrešio u proračunima“, rekla je Lidija

Ušla je u spavaću sobu i briznula u plač.

Dva dana kasnije Saša je doneo bebu kući.

Kad je videla bebu, srce joj se steglo

„Ovo je  Teodor“, rekao je Saša, otkrivajući ga.

„Bilo bi bolje da odem, svi bi bili srećni“, pomislila je.

Saša joj je pružio dete:

- Evo, vidi kako je sladak! Izgleda baš kao ti.

- Ne pričaj gluposti! - naljuti se Lidija, praveći korak unazad. - Rekla sam da ga neću dirati. To je tvoje dete, sam se brini o njemu.

Kasnije je bolje pogledala bebu, on, naravno, nije ličio na nju, a nije ni ličio na Sašu, bio je tamnoput, crne kose, a njen muž je bio plav.

„Mora da je kao njegova majka“, pomislila je Lidija.

Doživela predinfarktno stanje

Tu noć nije oka sklopila, a njeno zdravstveno stanje bilo je sve gore. Od prevelikog stresta i šoka počelo je da je steže u grudima, morala je da interveniše i Hitna pomoć. Imala je predinfarktno stanje i odmah je prebačena u bolnicu. Nakon što se probudila, počeka je drugačije da razmišlja.. Strah je obuzeo pri pomisli da je mogla da umre, bila je zahvalna što je dobila drugu priliku za život.

Shvatila je da je glupo mrzeti bebu, Saša i njegova ljubavnica su bili krivi, na njih se treba ljutiti. A Teodor joj je sve više postajao drag, neprimetno se vezivala za njega, iako je odbacivala da ga uzme ili brine o njemu.

Po povratku iz bolnice, tokom noći beba je nekoliko puta plakala, tražeći da jede ili je bilo potrebno presvući je. 

Saša se svaki put dugo prevrtao i tužno uzdahnuo pre nego što bi ustao.

„Nada se da će me pokrenuti na sažaljenje“, mislila je Lidija.

„Barem ga nahrani dok se tuširam“, preklinjao je muž.

Ali, ona je demonstrativno prekrstila ruke na grudima i nije se pomerala sa mesta.

„Šta ću raditi kada počnem da idem na posao“, pitao je Saša, koji je uzeo nekoliko slobodnih dana.

Tražio od žene da bude dadilja

„Unajmi dadilju, uzmi porodiljsko odsustvo, radi na daljinu“, rekla je Liza. „Odluči sama, to je tvoja odgovornost.“

- Kakav rad na daljinu sa detetom u naručju? To je nemoguće!

Nemoćni bes u očima njenog muža barem je donekle zadovoljio njeno ogorčenje.

Dva dana kasnije, Liza se probudila od srceparajućeg bebinog plača koji je odjeknuo tik uz njeno uvo. Otvorivši oči, ugledala je Teodorov krevetac, Saša ga je iz nekog razloga odvukao iz dečije sobe u spavaću sobu i čak ga stavio pored nje

„Saša, tvoj sin plače“, rekla je.

Muž se nije javljao, nije bio u krevetu, Liza je trčala po stanu plačući, Saša je izgledao kao da je nestao, ni on se nije javljao na telefon.

„Barem su mu stvari na mestu, što znači da nije pobegao“, pomislila je sa olakšanjem.

Dete se nije smirilo, a Lidija je prišla krevetiću, pomisao da ga uzme u naručje ju je naježila.

„Možda bi trebalo da pozovem centar za socijalni rad?“ pomislila je i zamišljala kako će beba biti oduzeta, Saši će biti uskraćena prava, dete će ostati u sirotištu, neželjeno i nevoljeno ni od koga.

Po njenom mišljenju, niko ovo nije zaslužio.

„Mogu ga ostaviti i ovako dok Saša ne dođe“, razne misli su joj se motale po glavi.

Liza se zgrozila nad samom sobom, podigla je Teodora u naručje i odnela je do stola za previjanje.

Tada je imala osećaj da ta beba zavisi samo od nje i da joj mora pomoći. Emocije su postajale sve jače, a njoj sve teže da se odvoji od Teodora.

Saša je došao kasno uveče, ne odgovarajući na njene pozive.

- Kako si , je li sve u redu? - upitao je veselo. - Da li se tvoj majčinski instinkt probudio, da li se probudila tvoja ženska priroda?

Lidija mu je tiho prišla i udarila mu šamar.

„Šta radiš?“, naljutio se muž.

- Ovo ti je zato što si me ponovo izdao i to još gore. Nisi pitao, samo si tajno otišao. Ostavio si mi sina, a da me nisi pitao da li želim da budem sa njim.

- Kad bih te probudio, odbila bi! Ali potrebna si mi, Lidija, ne mogu bez tvoje pomoći. Pa, oprosti mi što sam varao, to je bila takva glupost. Pomozi mi sada, potonuću skroz bez tebe.

Muž joj je uhvatio ruke i pritisnuo ih na usne.

Koliko god Lidija bila ljuta, sažaljenje se probudilo u njenoj duši; ona je i dalje volela svog muža, iako joj je naneo tešku ranu.

„U redu, ovaj put ću ti oprostiti“, rekla je. „Ali ako to ponovo uradiš, odlazim.“

„Naći ću dadilju sutra, obećavam“, uverio ju je Saša.

Sledećeg dana se razboleo i bio je u krevetu sa groznicom. Bilo je glupo pokrenuti jučerašnji razgovor u takvoj atmosferi, a Lidija je, stisnuvši zube, brinula o mužu, a zatim i o bebi.

Čim se Saša oporavio, Teodor se razboleo, Lidija je pogledala bebu crvenu od groznice. Nosila ga je, hranila i činila se da mu bude bolje. 

„Uopšte mi se ne sviđaš“, rekla je Lidija bebi. „Ali imaš sreće što imam jak osećaj dužnosti. Druga bi te davno napustila“, govorila je, a zapravo je mislila suprotno, sve više je osvajao njeno srce.

Teodor ju je pogledao kao da je razumeo, a zatim se osmehnuo. Osmeh je govorio: „Tako sam mali i bespomoćan, nećeš me povrediti, zar ne?“

„Neću te povrediti, ali te nikada neću voleti“, rekla je Lidija, a znala je i sama da je to velika laž.

Reči majke joj promenile život

Kada se Teodor oporavio, ostavila ga je sa Sašom i otišla da poseti majku u drugom gradu.

„Šta ćeš da uradiš?“ upita mama saosećajno nakon što je saslušala celu priču.

„Ne znam“, priznala je. „Mislila sam da možemo preživeti sve, ali sada nisam sigurna da želim da spasem naš brak. Nikada neću oprostiti Sašinu izdaju.“

- Šteta za bebu, tako je sladak, - uzdahnula je majka, gledajući fotografiju. - Trebalo bi da pokušaš da ga voliš. Za šta je kriv?

Kada se vratila, smrad ju je skoro oborio s nogu. Kuhinja je bila prepuna ostataka posuđa i kutija od pice, sudopera se ukiselila, a smeće se prosipalo iz kante za smeće.

Prošla je kroz ostale sobe, u spavaćoj sobi na sofi je bio opran, ali nepeglan veš. Krevet je bio nenamešten.

Ali najgore od svega je bio Teodor, u prepunoj peleni i prljavoj odeći, sa nekakvim osipom na obrazima.

„Kao dete iz disfunkcionalne porodice", pomislila je Lidija.

„Kakav si svinjac napravio?“ odbrusila je na muža.

- Misliš li da je lako uskladiti i posao i dete? - uvredio se Saša. 

„Žene ovo rade vekovima. Da li da ti dam medalju?“ rekla je Lidija.

Morala sam da zasučem rukave i da sredim kuću i dete.

Kada je Lidija htela da stavi čistog, dobro hranjenog Teodora u krevet, on se prilepio uz nju i nije hteo da ga pusti.

To je bio prelomni trenutak. Nakon toga je usledila još jedan jeziva scena nakon koje je odlučila da promeni život iz korena.

„Možda je dobro što nismo imali dece“, pomislila je, lečeći opekotinu na bebinoj nozi.

Naime, Saša je ostavio šolju vrućeg čaja na ivici stola, a da se nije ni uverio da je dete bezbedno.

Ni sama nije primetila kako se pretvorila upravo Teodorovu majku, ali više nije mogla da se odvoji od njega. Dečak je čak počeo tako da je zove, a ona je prestala da drhti od toga.

Saša je bio zadovoljan.

„Kako sam samo srećan što smo postali prava porodica“, rekao je jednom prilikom.

Lidija je ćutala, osećala je samo tupu melanholiju, jer je shvatila da muža više ne voli.

Kada je Teodor napunio godinu i po dana, odlučila je da ga napusti, ali uz jedan uslov - da usvoji sina. Saša joj je još jednom pokazao na delu da uopšte nije dobar otac, istog momenta je pristao uz to, uz reči da je tako najbolje i da će je redovno posećivati.

Nakon razvoda, ubrzo je našao novu devojku koja je nakon par meseci veze ostala u drugom stanju. Od tog momenta veoma retko je dolazio da vidi sina. 

Sa druge stane, Lidija je odlučila da se upozna sa Teodorovom bakom i tetkom, njegovim prvim rođacima sa majčine strane i da ostvari blizak kontakt. Ljubav koju je osećala prema tom detetu učinila je da oprosti strašnu izdaju, ali ne i da je zaboravio.

Teodor je postao centar njenog sveta, ali nikako nije htela da mu uskrati kontakt sa roditeljima biološke majke, niti je želela da od njega skrije pravu istinu.