Poznati su iz daleka dolazili u Vrdnik samo da bi videli kako su opisivali „nadzemaljske oči” čuvene Milice Stojadinović Srpkinje, psnikinje iz doba srpskog romantizma, koja je najpre slavljena i hvaljena, nazivana Vrdničkom Vilom, da bi na kraju završila kao prosjakinja. Bila je neustražila, težila je da ujedini srpski narod, bila je veliki rodoljub što pokazuje i činjenica da je svom imenu i prezimenu dodala i simboličan nadimak. Poznata pesnikinja bila je čuvena po lepoti, a danas je njena ličnost upravo ono što mnogo više intrigira od samog njenog dela. Mnogi su je zvali i „lepa pesmotvorka“.
"Njena figura bila je uočljiva: srednje visine, sa izrazitim jasnim oblicima, sa bledim kao u Bogorodice licem, sa čelom natkriljenim mrkom kosom. Velike crne oči gledahu sa mirnoćom koja kao da ne beše s ovog sveta... “, ovako je opisao njen prijatelj Ludvig August Franklao, koji ju je upoznao u kući Vuka Karadžića.
Posećuju je Jovan Subotić i Ivan Mažuranić, Johan Sajdl joj posvećuje pesmu, svojim stihovima veličaju je Ljubomir P. Nenadović i Đorđe Rajković, Vuk je zove svojim „čedom Fruške”, knez Mihailo sebe smatra njenim prijateljem i zaštitnikom, mitropolit Mihailo je lično poziva u Beograd, a Njegoš je zbog nje žalio što nosi mantiju.
Kako se smelo dopustiti da Milica Srpkinja na kraju preživaljava zahvaljujući daćama i zadušnicama na beogradskim grobovima, skončajući u neopisivoj bedi, zaboravljena od svih?
Milica Stojadinović Srpkinja je među prvim pesnikinjama koje su pisale poeziju na srpskom jeziku. Živela je i stvarala u vreme Vukove borbe za književni jezik i pravopis te, uz Branka Radičevića i Njegoša, pripada grupi pisaca koji su tu Vukovu borbu za srpski jezik zdušno podržali, u vreme kada je žena bila potcenjena i obespravljena.
Put neponovljive Milice krenuo je 1828. godine kada je došla na svet u sremskom selu Bukovac, kod Vrdnika na Fruškoj gori. Rođena je u porodici sveštenika Vasilija. Prve rime pisala je kao trinaestogodišnja devojčica na papirićima, kada je pohađala devojačku školu u Varadinu, a prve pesme objavila je 1847. godine u "Serbskom narodnom listu". Tada postaje "Vrdnička vila", jer su u to vreme pismene žene bila prava retkost. Bila je žarki rodoljub i pozdravila je plamen koji je 1848. bio zahvatio celu staru Evropu kao prvu svetlost mlade slobode srpske.
U obrazovanju je bila samouka, ali je vredno učila. Govorila je sedam svetskih jezika i svirala je gitaru. Njena poezija zasnivala se na rodoljublju, a nadahnuti stihovi doneli su joj veliku slavu. Ostala je upamćena po pesničkom dnevniku "U Fruškoj gori", u kome dominiraju ljubav prema srpskom narodu, običnom životu i prirodi.
Neustrašiva novinarka i bolničarka
Bila je saradnica mnogih listova i prva je žena ratni izveštač. Njenu reportažu pod naslovom Srce i barikade iz Beograda, koji je 1862. bio poprište ratnih sukoba, objavio je Madžarski dnevnik iste godine.
Njena pisana svedočanstva o ubistvu srpskog dečaka u redu za vodu kod beogradske Čukur-česme i turskom razaranju grada dovode strane novinare u Beograd.
Stvara se diplomatska atmosfera koja će kulminirati uspehom kneza Mihaila nad Osmanlijama u Srbiji. Neophodno obrazovana da prenese istorijski trenutak, a dovoljno emancipovana da mu prisustvuje, Milica postavlja temelje modernog novinarstva u oblasti ratnog izveštavanja.
Romantičarski predana idealu, i kasnije će, u srpsko-turskom ratu, dobrovoljno raditi kao bolničarka, već siromašna i načetog zdravlja.
Neobičan ljubavni život
Imala je nebrojano mnogo udvarača, ali je na kraju čuvena Srpkinja ostala sama, te nikada nije izgovorila ni sudbonosno "da". Smatrala je da ne priliči da se javno piše o osećanjima. Njih je čuvala u dubokoj intimi, a donekle ih je iznela kasnije u dnevniku „U Fruškoj gori 1854“,ovo delo smatra se najvrednijim što je stvorila.
Bila je želja mnogih muškaraca, ali nijedan nije bio ostvarenje njenih nadanja. Kategorično je odbila udaju za Nemca jer joj tako nešto nije dozvoljavalo njeno rodoljublje. Ni Vukovi saveti da ne propušta priliku jer ni on, iako oženjen Nemicom, „za dlaku nije manje Srbin nego što je prije bio“, nisu uspeli da ublaže njenu odluku.
I jedan vrlo ugledni Novosađanin nadao se da će ukrasti Miličino srce, ali od svega je ostala samo melanholična prepiska. Naime, reč je o poznatom učitelju i književniku Đorđu Rajkoviću, koji se preselio u inostranstvo i oženio, te ni njemu nije pošlo sa rukom da osvoji legendarnu Srpkinju.
Takođe, puno se pričalo i o mladić koji se zakaluđerio nakon što ga je Milica odbila i jasno stavila do znanja da ne želi ništa sa njim.
Njegoš hteo da je oženi
I Vladika crnogorski Petar II Petrović Njegoš bio je očaran njenom lepotom: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam vladika, eto kneginje Crnoj Gori.“ Usud ove ljubavi objašnjava upravo izjava lepog vladike.
Neostvarena i jedina ljubav
Milica Srpkinja bila je očarana Ljubomirom Nenadovićem (1826-1895), zvala ga je pesnik od Avale. Do kraja života ostao je njena jedina ljubav, nažalost neostvarena… Ipak, naklonost je bila obostrana – i Ljuba je cenio i iskreno se divio Milici, veličao ju je u svojim stihovima, slavio njene “lepe pesme” i “čustva prava”.
Upoznali su se u Beogradu 1851. godine, što je svakako bio trenutak koji je odredio dalji Miličin ljubavni život. Od tog trenutka ona je lebdela između romantičnih emocija i prijateljstva, ipak nikada se nije usudila da dozvoli da njene čežnje isplivaju na svetlost dana… Ljuba je bio najprisutniji čovek u njenom životu, i kako je smatrala najbolji srpski pesnik. Pesme koje je želela da objavi uvek bi prvo slala njemu na čitanje. Na njenom stolu uvek su mogle da se vide Nenadovićeva “Šumadinka” ili “Putnička pisma” kao i njegova fotografija u crnom plaštu.
Čak je i Vuk Karadžić provodadžisao da se Milica uda za Nenadovića, a nju je, kako je zapisala, posle toga bilo stid da se prema pesniku “ponaša sestrinski”.
Na koncu svega njena ljubav je zanavek ostala platonska i nikada se nije udala, a isti slučaj bio je i sa Čika Ljubom – ostao je neženja.
Njen život nažalost nije sledio tok poznatih muškaraca iz njene oblasti, te je ubrzo završila tragično:
- Nažalost, a možda nije ni moglo drugačije. Roditelji su joj umrli, a tada po austrougarskom zakonu sinovi su bili isključivi naslednici roditeljskog imanja. Zato je Miličina rodna kuća posle smrti roditelja prodata i ona je morala da dođe u Beograd. Potucala se od sobička do sobička. Tražila je neku pomoć od ministarstva, koju je dobila jednom i više nikad. Svojevremeno su je podržavali knez Mihailo i kneginja Julija, koja je čak u jednom momentu otkupila 200 njenih knjiga da bi joj pomogla, a posle su poklanjane deci po školama. No kad je ona došla u Beograd, knez Mihailo je već bio ubijen. Izvesno vreme živela je od prodaje nekog nakita koji je svojevremeno dobila od kneževskog para, a nemaština i glad su je doveli do prosjačkog štapa. Umrla je na ulici prosjačeći.
Milica je preminula 25. jula 1878. u 50. godini. Najpre je sahranjena u Beogradu, na groblju nedaleko od crkve Svetog Marka, a kasnije, 1905. godine njeni zemni ostaci preneti su u Požarevac, u porodičnu grobnicu njenog sinovca. Danas počiva u porti manastira Sremačka Ravanica.
U čast njenog rada i doprinosa srpskoj književnosti, ustanovljena je nagrada koja se dodeljuje u okviru manifestacije Milici u pohode, centra za kulturu "Miloš Crnjanski"
