Slađana V. iz Subotice verovala je da gradi život sa čovekom kome može da veruje. Dvadeset godina braka, četvoro dece, zajednički dani i noći, godine odricanja – sve je, kako kaže, bilo u znaku ljubavi, zajedništva i vere da su tim. Međutim, tek nakon dve decenije zajedničkog života, saznala je istinu koja ju je porazila – dok je ona vodila računa o kući i deci, njen muž je u tajnosti ulagao sav novac u kuću za svoju majku i brata.
"Rodila sam mu četvoro dece i verovala u svaki njegov korak. A onda sam saznala da je godinama, dok sam ja vodila domaćinstvo i podizala decu, on slao novac majci i bratu – da zajedno, bez mog znanja, grade kuću. Nisam imala pojma. A još manje sam znala da od svojih tinejdžerskih dana zna da ga privlače muškarci", govori potreseno.
Slađana kaže da joj se cela Subotica smejala iza leđa, jer se se hvalio prijateljima kako pomaže majci i bratu, ali je svima govorio - Nemojte ništa pominjati pred Slađom, rešićemo mi to lagano.
"Upoznali smo se kad sam imala 22 godine. Bio je moj prvi i jedini. Verovala sam mu, bez zadrške. Uvek je delovao kao brižan muž i otac, moj najbolji prijatelj. A sad se osećam kao poslednja budala. Izdana. Razočarana. Zatečena", priča Slađana.
Dok je on godinama radio u inostranstvu i redovno slao novac kući, ona je verovala da ulažu u budućnost svoje dece – da će jednom kupiti svoj stan, obezbediti stabilnost, konačno imati nešto svoje. Umesto toga, saznala je da je svaki dinar išao drugde.
"Godinama je slao novac svojoj majci i bratu. Oni su u međuvremenu sagradili kuću. Meni nije rekao ni reč. Dok sam ja štedela na svakom dinaru, preskakala sebi i deci, on je gradio nešto iza mojih leđa – i to ne za nas. Taj osećaj... kao da sam ceo život provela u zabludi."
Slađana kaže da ju je najviše zabolelo to što niko iz njegove porodice nije pokušao da je uključi, da joj kaže istinu, ili makar da izrazi zahvalnost. Umesto toga, osetila se kao da je ona samo "žena za decu", dok se prava lojalnost njenog muža nalazila drugde.
"Sad ne mogu ni da ga pogledam. Svaki put kad ga vidim, osećam bes i tugu. Kako je mogao sve to da radi, a da me gleda u oči svaki dan? Kako sam mogla da ne primetim? Bila sam slepa od poverenja."
Ipak, iako se oseća izdano, trudi se da ostane prisebna zbog dece.
"Znam da ne smem da dozvolim da njihovi životi budu upropašćeni zbog naših grešaka. Pokušavam da budem jaka, da ne prenosim svoju gorčinu na njih. Ali nije lako. U meni tinja razočaranje koje ne jenjava."
Slađana danas uči da stavi sebe na prvo mesto. Ne zna šta je sledeće, ali zna jedno – neće više ćutati, i neće više dopustiti da je neko drži u pozadini svog života, dok javno gradi budućnost s drugima.
