Kada se Ema prehladila i otišla u Dom zdravlja. Setila se da tamo radi njena drugarica iz srednje škole.
Posle srednje škole putevi su im se razišli, a Natalija je otišla u glavni grad na studije medicine.
Obe su se udale, s time što je Natalija rano ostala udovica sa malim detetom, pa se vratila u rodni grad. Ema je znala da Natalija živi u kući svojih roditelja, koja će nakon njihove smrti pripasti njenom bratu.
"Znam da nije neko rešenje da sada živim tu i ulažem u kuću koja nikad neće biti moja. Zato sam odlučila nešto. Možda će ti zvučati budalasto, ali sada imam samo jedan cilj: da se bogato udam," poverila joj se Natalija.
"Kako ćeš tako brzo naći muža? Momaka naših godina je sve manje, bukvalno - oni koji su nešto valjali, već su oženjeni," rekla joj je Ema.
"Ne, Ema, ne treba mi samac. Ako je ostao do četrdesete slobodan, onda s njim nešto sigurno nije uredu. Čast izuzecima. Ja ne tražim slobodnog čoveka, ja tražim oženjenog," rekla je Natalija kao da je to sasvim normalna stvar.
Zapanjena Ema je slušala drugaricu koja obrazlaže ovu svoju teoriju i plan: "Oženjen je već u neku ruku prevaspitan, porodičan čovek. Zna šta treba a šta ne.. Ne mogu i ne želim opet sve iz početka da prolazim, sada želim samo gotov proizvod," zavšila je Natalija.
"Pa, pokušaj, ali normalan i pristojan muškarac neće tako lako da napusti svoju porodicu... Osim toga..."
Ema je posmatrala Nataliju. Nije bila nešto preterano zgodna ni lepa, pa odakle dolazi to samopouzdanje? A opet, koja žena će dopustiti nekoj poput Natalije da joj otme muža?
"Neće svaka žena da ti samo tako prepusti muža..."
"A ko će je pitati," nasmeja se Natalija.
****
Idući ka Domu zdravlja živo se sećala tog razgovora od pre 2 godine. Natalija je i sada radila kao doktorka u Domu zdravlja.
"Šta bi sa brakom? Sećam se da si tražila muža među oženjenim muškarcima. Kako si? Jesi li ga našla?"
"Našla sam ga! Istina, još se nisam udala, ali on samo što se nije razveo. Već me zaprosio i sada čekam samo dok ostavi ženu..."
Nakon što ju je pregledala, Natalija je i sama krenula kući.
"Završila mi se smena, krenuću sa tobom napolje..."
Napolju je padala kiša pa je Ema pozvala taksi...
"Oh, Ema, nije trebalo da zoveš taksi. Moj dragi će doći po mene i mi ćemo te odvesti“, rekla je Natalija uzimajući telefon, „Samo sačekaj malo da mu javim da sam završila smenu."
Žene su čekale na kiši, a Emi bi nešto previše da bude u njenom društvu, pa je jedva čekala da pobegne.
"Nema veze, evo već stiže taksi, idem ja, pa se vidimo..."
Ulazeći u taksi, pogleda iza sebe i vide auto koji je stao pored Natalije. Bio je to automobil njenog muža...
"Stani. Moj muž je došao po mene. Izvini, moram da izađem..." reče Ema nezadovoljnom taksisti.
I dok je uzimala torbu kroz glavu joj se rojile misli: "Kako je znao da sam u Domu zdravlja.. On je danas trebao da ide na neki službeni put..."
Okrenula se da pogleda iza sebe i u tom momentu spasi Nikolu koji izlazi iz kola, ljubi Nataliju i otvara joj vrata...
Ema je sleđeno sedela u taksiju. Ništa joj nije bilo jasno...
"Izlaziš ili ostaješ," upita je grubo taksista.
****
Tri dana kasnije Nikola je stajao ispred stana bezuspešno pokušavajući da oktljuča. Pozvao je Emu koja je bila na poslu.
"Dušo, nikako ne mogu da otključam stan, ne znam šta se dešava, kao da je neko promenio brave..."
"To više nije tvoj dom. Dođi u nedelju posle podne, biću tada kod kuće, pa ćeš moći tada da uzmeš svoje stvari..."
"Ma daj, ne zezaj me... Gde da budem do nedelje.."
"Kod Natalije..."
To isto veče Nikola se vratio kući. Sin je bio kod kuće, otvorio mu vrata i ovaj je pokupio svoje stvari i otišao... Razveli su se naredne godine...
