"Moja supruga i ja smo živeli u braku punih 35 godina. Zajedno smo prošli mnogo toga. Imamo divnog sina i kćerku. Oboje su zaposleni i srećno venčani - sve zahvaljujući mojoj supruzi, koja je vredno radila na njihovom vaspitanju svih ovih godina.
Nakon penzionisanja, moja supruga i ja smo odlučili da našu malu ušteđevinu uložimo u novi posao. Rezultat je nadmašio sva naša očekivanja: nikad u životu nismo zaradili toliko novca, umalo smo poludeli od radosti. Sada smo i mi i naša deca bili zbrinuti. Nisma više morao da radim! Jednostavno sam shvatio da je došlo vreme da uživam. Kupio sam novi automobil, počeo sam da idem na prestižne događaje, mlade žene su pažljivo slušale šta pričam, uvek se vrtele tu oko mene... Osetio sam da sam "poleteo", ali nisam brinuto - jednom se živi i sada je bilo moje vreme. Trošio sam na sve strane, izlazio sa milion različitih ljudi, najmanje sam bio kod kuće... A onda sam sreo nju - Danicu.
Bila je kao ostvarenje svih mojih fantazija: tačno onakva žena koja o kojoj se mašta. Preko noći "izgubio sam glavu" za njom. Danica je imala samo jedan uslov - da se venčamo.
Odlučio sam da upoznam njenu porodicu. Došao sam na večeru kod nje, tu je bila i njena majka (koja je bila godište moje supruge). Njena majka je pričala kako je Danica izgubila glavu za mnom, kako hoće da se uda, kako je nikad nije videla takvu... Sva ta priča mi je neverovatno prijala. Na kraju večeri, Danica i ja smo došli do zaključka kako treba da se razvedem i oženim nju.
Vraćajući se kući posle večere sa Danicom, u glavi sam vrteo sve moguće razloge za razvod od supruge. Toliko sam bio omađijan Danicom da sam počeo mrzeti svoju ženu. Kada sam došao kući započeo sam banalnu svađu u kojoj sam je optužio da je u vezi sa našim popom, "zašto bi inače stalno visila u crkvi?"
Ona me samo bledo gledala, da bi onda mirno rekla: "Vidim ja da nisam ja ovde u pitanju. Mora da si izgubio glavu za onom mladom plavušom koja obleće oko tebe. Ne mogu da verujem da si naseo. Mator čovek!" Mirno se spakovala i otišla istog dana iz naše kuće. Odnela je sa sobom samo najosnovnije stvari. Deca su pokušala da nas pomire, ali ja nisam hteo ni da čujem. Razvod je stigao ekspresno. Moja, sada već bivša supruga, nije pravila nikakav problem oko razvoda. Uskoro sam se venčao sa Danicom.
Tačno dve nedelje u novom braku osećao sam se kao kralj. Pored sebe sam imao mladu i poželjnu ženu. A onda sam počeo da primećujem stvari: kako je muškarci gledaju, kako ona odgovara na te poglede, kako spava do podne, kako ništa ne radi, kako nema nikakva interesovanja osim šminkanja i sređivanja....
Ali, sada je već bilo kasno. Život mi se, malo po malo, pretvarao u pakao. Nedostajala mi je prva supruga, njena pažnja, kuvanje, ljubaznost...
Deca su se udaljila od mene, pogotovo kada je Danica rodila naše dete. Meni je sasvim neprirodno što sam "pod stare dane" dobio dete i ne osećam povezanost sa njim. Izvodim ga u park, kao što bi deda izveo unuka.
Svaki dan osećam da sam napravio ogromnu grešku, ali plašim se da to spomenem bilo kome. Vremenom sam prekinuo komunikaciju sa bivšom ženom i decom. Sada se osećam kao zatvorenik u sopstvenoj kući.
Shvatio sam da sve ima svoje vreme. Moje vreme prolazi, a Danicino tek dolazi. Već odavno ne mogu da joj ispunim sve želje u krevetu. Zajedničkih tema za razgovor nemamo. Dao bih sve što imam da vreme vratim unazad. Kako bi bilo lepo stariti pored žene koja je moje godište... Zavidim parovima koji su prošli kroz teška vremena i sve savladali i ostali zajedno."
