Pavićevživot može da se podeli na onaj pre i posle Jasmine.
- Bio je to 27. maj 1986. godine kad sam ušla kod njega u kabinet na Filozofskom fakultetu. Tema mog diplomskog rada bile su njegove priče. Trebala mi je bibliografska građa, a pošto je nije bilo o savremenim autorima, bila sam primorana da se konsultujem sa samim piscem. Trebalo mi je dva meseca da se usudim da mu telefoniram. Imala sam tri broja nekih Milorada Pavića u Beogradu. Nisam znala ni gde živi. I jednog dana sam se usudila da pozovem. Imala sam napisan tekst: ‘Dobar dan, ja sam ta i ta, radim diplomski rad i želela bih...’, a onda me je duboki muški glas, koji me je već tada milovao, pitao: ‘A zašto to radite? ‘ Sve sam očekivala osim toga. Rekla sam nešto nemušto, ‘zato što volim tu prozu’. Zakazao mi je za sutradan u podne, u njegovom kabinetu. Tako je počelo. Poznanstvo.
- Nekoliko puta smo i zvali Hitnu, a oni kažu: ‘A Pavić opet završava roman, stižemo.’ Mada je pričao da je to ništa prema onome kad je završio ‘Hazarski rečnik’, bukvalno je tri godine bio bolestan. Tada je dobio dijabetes. Osim toga, bio je ozbiljan srčani bolesnik. Pisao je teško i kad posle godinu dana kaže: ‘Evo, završio sam’, to je značilo da će bar još godinu dana raditi na knjizi. Svaku svoju rečenicu je proveravao kako zvuči kad se pročita. On nikad nigde nije kasnio i kod njega nije bilo boemštine. Njegov najveći porok je bila lula, čak je jednom imao i trovanje duvanom na nekoj književnoj turi u Nemačkoj. Voleo je da popije i da jede, onako gurmanski. Nije kuvao, čak su i ti recepti u njegovim knjigama proizvod mašte jer su neke žene pokušavale da spremaju po njima, ali to nije bilo uspešno.
- Kapor je jednom rekao: ‘Bre, Mišo, svi misle da ti jedeš samo šatobrijan. Ko bi rekao da vi jedete i pasulj s lukom prepečenim na ringli.’ Garderoba mu je bila važna, želeo da bude obučen barokno. Barok mu je, inače, bio veoma važan, i ako sam, recimo, uveče mnogo tužna, onda bi mi on držao predavanje o nameštaju u baroku, tačno 45 minuta je trajao čas. Da je mogao, izgledao bi kao Dositej Obradović. Iako je govorio da mu kuća nije potrebna, samo jedna sveščica, voleo je luksuz. Zato nas nisu mnogo voleli ovde jer smo držali do toga šta pijemo, jedemo, kako se oblačimo, držali smo do tog nekog gospodstva. Imao je veliku strast prema lepoti. Nije to bio snobizam.
- Mnogo je voleo da me oblači, a to što je on birao meni se sviđalo. Mnogo mu hvala na tome, jedan je od retkih muškaraca koji je imao taj dar. Sećam se, odemo u neki butik u Parizu, on sedne i traži šta će da mi obuku, a ja kao neka manekenka izlazim i šetam, a on uživa. Skoro sam našla neku bundu koju mi je kupio, to je kao iz ‘Evgenija Onjegina’, preteška, ne može da se nosi. On je najiskrenije uživao u ženama. Stalno je govorio da je za pisca važno da ima i muški i ženski princip, i da je ‘Ilijadu’ napisao muškarac, a ‘Odiseju’ žena. Obožavali smo muzeje i kad bismo završili sve poslove, išli smo po galerijama, voleli smo tu ‘energiju slike’, to nas je odmaralo.
- Ja sam bila ta koja je odlučivala kad će da se zaključa kasa. A kad je bilo poziva za novine, to je bio božanstveno. Jednom su ga zvali iz ruskog Plejboja i ponudili da napiše 4.000 karaktera za hiljadu evra. Ja sam se silno obradovala, a on kaže: ‘Ma, ne mogu da se zamlaćujem.’ Kažem: ‘Evo ja ću umesto tebe, samo da zaradimo pare’, ali nije hteo da me pusti. On je bio ili štedljiv, ili rasipnik, nikad nešto između. A i ja sam slična. Nije mi bilo jasno zašto u Parizu štedimo na taksiju, a na večeru potrošimo basnoslovno. Želela sam da do te večere stignem taksijem, a ne metroom, ali on je imao te neke blokade. Devedesetih smo bili štedljiviji, mislili smo na porodice, mnogo je išlo novca na lečenje njegove ćerke Jelene, ravno vrednosti Nobelove nagrade, milion dolara. Ta njena teška depresija je podrazumevala da ne može da vodi računa o novcu. Naravno da je teško ocu da bilo šta uskrati detetu. Ja se deset godina nisam mešala u te odnose. Tek posle dvehiljadite smo sebi dali malo oduška. Bilo mi je dojadilo da idemo samo na književne večeri i ono što je bio posao, pa smo imali i neka putovanja samo za nas.
Njegov život bio je slikan burnim prijateljstvima i prikrivenim neprijateljstvima
- Družili smo se sa Šobajićima i u Beogradu i Parizu, Kaporovima, Verom i Vladom Bajac, koji su bili naše komšije, mnogo savremenika nam je prošlo kroz kuću. Ali posle njegove smrti ni sa jednim od naših prijatelja nisam više u kontaktu. To mi je baš bilo šokantno. Dolazio nam je Selenić, mnogo ga je Milorad voleo, družili smo se sa Ćirilovim, Marom i Bogoljubom Karićem, Momirovićima... Milorad je voleo bračne parove koji su preduzetnici, industrijalci, ljude koji imaju porodični biznis, zato je prešao u izdavačku kuću ‘Dereta’. Družio se s Desankom Maksimović i bio je mnogo srećan kad je jednom došla na neku kamernu pozorišnu predstavu. U mladosti se družio s Mijom Pavlovićem i Vaskom Popom, znali su da se napiju i onda se potuku zbog neke pesme. Oni su ga uputili u svet alkohola. Dosta smo razgovarali sa Antonijem Isakovićem, koji je uvek pričao o knjigama. Stalno su oko nas bili parovi koji su uživali u svom braku. U Parizu smo se družili sa Alenom Boskeom i njegovom ženom.
- Milorad je znao da kaže: ‘Divno ćemo se provesti kod njih, ali jedino nećemo dobro jesti jer je ona Engleskinja.’ Nije kontaktirao s Danilom Kišom iako su jedno vreme bili u Francuskoj u istom periodu, ali tu je bila neka surevnjivost. Nisu komunicirali. Očito da je kod dva najprevođenija pisca morala da proradi sujeta.
Imao je običaj da počne za večerom: ‘Je l’ se sećate kad su ruske trupe ušle u Beograd...’, a onda mu Nebojša Pajkić kaže: ‘Mišo, jesi svestan da si ti metuzalem, mi smo u odnosu na tebe deca, ne sećamo se’, a on kaže: ‘Shvatam da neki misle i da sam već odavno mrtav, ali ja se sećam i šta mi možete.’ Onda je znao da kaže kako sad svaki balavac ima 50 godina.
- Milorad i ja smo imali svoj fazon. Obožavali smo aerodrome i hotele, ali ponekad smo hteli da se odmorimo od toga, pa smo jednom odlučili da prevarimo Novu godinu. Otišli smo na putovanje na Novi Beograd, u ‘Interkontinental’, iznajmili apartman u kojem smo živeli u nekoliko navrata dok su nam renovirali stan. Odemo tako 30. decembra do 2. januara i jedini uslov je bio da se ne prelazi most ka starom gradu. Bilo je to putovanje bez pasoša. Ne silazimo na doček, nego naručimo večeru u sobi i uživamo. To smo posle često ponavljali, pa svakog 1. januara dođe Olja Ivanjicki sa svojom asistentkinjom Suzanom da pijemo kafu i šampanjac u pustom hotelu i razmenjujemo poklone.
- Prvih 10 godina sam se tresla od njegovog autoriteta, nisam bila baš opuštena. To je bila ljubav pomešana sa strahom. On je za mene bio bog, ali kad je bog počeo da stari i kad sam shvatila da moram da se staram o njemu, nastala je konfuzija u mojoj glavi. Prihvatila sam stvarnost da moram da se brinem o bogu da bi on funkcionisao. Ali to je samo moje viđenje, drugi kažu da nisam bila nimalo mekana, a on je i voleo nekog ko nije mek.
- Erotska snaga Milorada Pavića je bila stravična. Često je govorio: ‘Da nisam pisac, bio bih Kazanova.’ Mislim da ta velika umetnost ima veze s libidom. On je stvarno bio dobar ljubavnik. Kod njega nije slabila erotska energija jer piše, naprotiv, ona je jačala. I s tim nemaju veze ni godine ni bolest. Meni stvarno nikad nije bio potreban drugi ljubavnik, niti da pogledam drugog muškarca. On je zadovoljavao sav moj svemir. Svi su govorili da je 31 godina velika razlika, pa sam se i ja nekad pitala kako će to funkcionisati, ali to nije bila prepreka, naprotiv. Non-stop smo vodili ljubav, na svim mogućim mestima, livadama, šumama, kolima, gde god bismo se našli, još ako je negde bilo zabranjeno, utoliko nam je bilo draže.
Stan nam je postao dosadno mesto za takve stvari. Dešavalo se da sto dana u kontinuitetu imamo seks svakog dana. I dok je ležao na samrti u Urgentnom centru, u odeljenju za infarkte, mažem mu neku švajcarsku kremu za lice i sve vreme razmišljam kako da poslednji put vodimo ljubav.
Kad se spoji erotika sa stvaralaštvom, to onda ima moć koja stvarno doseže do svemira. I vrlo često tokom seksualnog odnosa, kad ja padnem na njegovu glavu i čelo, osećala sam da smo jedno biće. To je nešto najmoćnije na planeti Zemlji. Znam da se o ovome obično ne govori, ali to je suštinska stvar. Kad sam prvi put posle infarkta došla kod njega, on mi je bio seksi u onoj crnoj majici. Vodio je računa i na samrti kako će izgledati.
- Dva puta sam bila trudna s Miloradom. Oba puta je plod uginuo, ali oboje nismo želeli više dece, hteli smo da knjige budu naša deca. Naša veza je do poslednjeg momenta bila obojena tim erotskim nabojem. Čak i kad smo bili u strašnim bračnim svađama, kad bismo prošli jedno pored drugog, onda je to bila strašna hemija.
Pavić je od 1991. bio član Srpske akademije nauka i umetnosti i Krunskog saveta. Nikad nije bio član neke političke partije i nekako se toga klonio. Posmatrao je kako se kritičari razvijaju, zanimalo ga je to u pedagoškom smislu. A najteže mu je bilo kad ga je Jasmina Ahmetagić secirala u knjizi ‘Unutrašnja strana postmodernizma: Pavić’. Nerviralo ga je mnogo to što je isticala taj neki bezobrazni religijski kontekst, u kojem je sudila da nije dobar pravoslavac.
- Sedeli smo, gledali televiziju i neki časopis je na naslovnoj strani, reklamirajući tu knjigu, doneo naslov ‘Treba li spaliti Pavića’. Tada je protiv njega počela i kampanja, koju je podržala Olja Bećković dovodeći u dve emisije zaredom Teofila Pančića i Jasminu Ahmetagić, koji su Pavića okarakterisali kao trivijalnog pisca i lošeg čoveka. To ga je baš pogodilo, onako do bolesti. Tada je doživeo moždani udar. Nije on imao iluziju da je nedodirljiv, ali to je nekako doživeo i kao urušavanje svih kriterijuma i gubljenje vrednosnog sistema, rekla je Jasmina za "Gloriju".
Posebno teško poglavlje u piščevom životu bio je gubitak ćerke
- Sa Jelenom sam bila i prijateljica, išli smo na kafu, ali bila je bolesna, imala je neku užasnu depresiju. Posle njene udaje i rođenja deteta delovalo je kao da se bolest potpuno smirila. Izgleda da je bolest krenula da se vraća, ona je prestala da uzima lekove, niko nije mogao da je natera na to. Desila se ta tragedija kad je imala 43 godine, i ćerku od četiri godine. Mi smo bili na odmoru na Zlatiboru, dan pre njene smrti razgovarali smo telefonom, upravo je bila završila kurs fotografije, dva dana ranije imala je samostalnu izložbu... Mene je pozvao novinar i vrlo bezočno mi saopštio sve detalje samoubistva, kako se bacila sa sedmog sprata. Nisam znala šta da radim, pozvala sam prvo njenog brata Ivana, a Milorad je bio sa svojim biografom Radovanom Popovićem u kafiću. Policija se nikad nije javila. Seli smo u kola i došli u Beograd. Mislim da ga je to dotuklo.
Kada je Milorad preminuo sve se srušilo na mene i ukapirala sam da ova sredina baš ne prašta uspeh. Naročito ako je svetski. A u inostranstvu je posao cvetao, zvali su me sa svih univerziteta da držim predavanja. I onda se desio Azerbejdžan, i to da su mu oni na Tašmajdanu podigli spomenik. Oni su ga rehabilitovali.
Stil/Glorija
Najiskrenija priča udovice Milorada Pavića u potpunosti otkriva njihov turbulentni ljubavni život
