Legenda o mladoj Banjalučanki Safikadi nosi sa sobom duboko emotivnu priču, koja se dešava ispred banjalučke tvrđave Kastel. Ova priča govori o strastvenoj ljubavi između Safikade i vojnika.
Safikada, mlada i nežna duša, našla je svoju srodnu dušu u austrougarskom vojniku. Njihova ljubav, kao iz bajke, stvarala je nezaboravne trenutke koji su bili samo njihovi. Međutim, čak i najlepše priče mogu biti presečene tragičnim obrtom sudbine. Tog sudbonosnog dana, vest je stigla kao munja iz vedra neba - vojnik, Safikadin voljeni, poginuo je na frontu na koji je poslat, ostavljajući Safikadu u najvećoj tuzi.
Njeno srce nije moglo da podnese rastanak sa svojim voljenim, ali još jedna, još gora vijest, srušila se na nju. Tuga i bol su je obavili, a ona je osećala da bez njega više ne može nastaviti svoj život.
U svom očaju i tuzi, Safikada je donela hrabru odluku koja je zauvek utisnula njeno ime u istoriju i u spomenik ispred tvrđave Kastel u Banjaluci. Obučena u svadbeno ruho kojim je planirala da uđe u bračni život sa svojim voljenim, ona je koračala prema tvrđavi Kastel. Na vrhu tvrđave stajao je top koji je svakog dana označavao podne svojim grmljavinama. Safikada je prigrlila top snažno i potegla obarač.
Poslednje reči koje je izgovorila bile su "Biću ti verna do groba", a potom je zakoračila u smrt.
Iako legenda ima nekoliko verzija, svi izvori se slažu u jednom - Safikada je žrtvovala svoj život zarad ljubavi. Njeno ime postalo je sinonim za duboku i nesebičnu odanost, simbol koji prelazi granice vremena i kulture.
Mesto njenog poslednjeg počivališta postalo je misteriozno i sporno tokom vekova. Različite verzije pričaju o njenom grobu - da li je sahranjena u blizini tvrđave Kastel ili u džamiji Ferhadije. Rekonstrukcija njenog groba donela je delimično razrešenje, potvrdivši prisustvo ljudskih kostiju na mestu koje se dovodi u vezu sa Safikadinim pogrebom.
Safikadin grob vremenom je postao ljubavno svetilište. Na njemu mnoge mlade devojke svakodnevno, a najčešće četvrtkom i ponedjeljkom, bez obzira na versku pripadnost, u predvečerje, leti i zimi, zapale sveću za sreću u ljubavi. Poneko zapali sveću i za uspeh bilo kakvog poduhvata koji nema veze sa ljubavi.
Kultno mesto
Da li je Safikada sahranjena na mestu koje danas posećuju mnogi Banjalučani koji pale sveće u znak želje za srećnom ljubavlju, niko ne može da utvrdi, jer za to nema dokaza. Legenda, mit ili istina o Safikadi, devojci iz priče o večnoj i zabranjenoj ljubavi koja je zbog nje otišla u smrt, poslužila je za formiranje imidža tvrđave Kastel kao mesta gotovo kultnog okupljanja romantičara i zaljubljenih.
Legenda o Safikadi je priča o ljubavi i onima koji su se voleli toliko da su se na večnu ljubav zaklinjali do groba i zbog nje digli ruku na sebe. Nastala je u vreme kada se ljubav rađala na prvi pogled, jer u Safikadino vreme evojka je mogla samo kroz mušebak (drvena rešetka na prozorima muslimanskih kuća) imati „svoj prozor u svet“.
Pesma o Safikadi
Očaran legendom o Safikadi, sarajevski pesnik i novinar Vlado Dijak svojevremeno je napisao pesmu posvećenu ovoj nesrećnoj banjalučkoj lepotici.
To biješe davno al’ pamte ljudi legenda jedna još uvijek živi za ljubav svoju, Safikada, iako mlada, svoj život dade.
I ove noći neko će proći tu pokraj zdanja Ferhadije neko ko možda beskrajno voli ko ljubav cijeni i ljubav krije.
Niko ga, kažu, vidio nije i niko ne zna ko to radi ko svako veče kad akšam pada zapali svijeće Safikadi.
Slavlje je bilo kad haber stiže da on se nikad vratiti neće pred top je stala Safikada i krvlju zali procvalo cvijeće.
