Mnogi od nas nadaju se nekom životnom čudu. Neki misle da je čudo kad mu kakvo materijalno bogatstvo padne s neba, drugi vape za čudima koja će ih izbaviti iz nevolje i sačuvati njihove bližnje, treći pak smatraju da je život sam po sebi čudo… I zaljubljeni čekaju čudo. I svi misle da zaslužuju čudo…
A čudo ne biva samo od sebe, već smo mi ti koji imamo moć da ga prizovemo jedino onda kada ga i zaslužimo.
To nam u pesmi “Ko hoće da doživi čudo” lirski, majčinski nežno, u svom prepoznatljivom maniru pouke, predočava i naša slavna Desanka Maksimović.
“Ko hoće da doživi čudo mora imati srce nevino kao mleko, ne sme biti uobraženko, jer takvu stvoru doživeti čudo je teško.
Ko hoće detinju radost da nađe mora umeti da oprosti onom ko mu podmeće klopke i zamke, i one će se pretvoriti u kočije, lađe i u sanke.
Ko hoće da doživi čudo mora se radovati kao laste, mora mu biti dato da može i zaplakati obilato i kad do dečaka već odraste.
Ko hoće da doživi čuda mora verovati da ona postoje u svetu svuda, da pokraj zvezda što ih vidimo i nevidljive zvezde se roje.
Mora verovati međ’ glasovima koji dopiru do našeg uha u tiho veče da ih još isto toliko ima, da i pesma za koju nemamo sluha svaki čas ukraj nas proteče.
Ko hoće da doživi čudo ne sme zgaziti na stazi mrava, ne sme kamenom ptice da tuče, jer od dvoraca gde čudo spava ta nežna bića čuvaju ključe.”
