Priča koju je doneo jedan učitelj odmah posle Oktobarske revolucije, iz prostranstava Urala, tačnije iz Sibira, iz nekog sela izgubljenog u stepama i tajgama.
U tom selu, posle uspostavljanja sovjetske vlasti, vršila se likvidacija kulaka, kojima su proglašavali sve one koji nisu zdušno podržavali novu vlast.
Jedan od najstarijih bio je starac zvani Pahomic, umakao Bogu i smrti, kako su govorili. Nikoga nije imao, selo se samo staralo o njemu, a on je uzvraćao savetima.
Jednoga dana pronela se vest da će na sastanku u domu Sovjeta, proglasiti kulacima dvojicu meštana, što je značilo, osudiće ih na smrt, mlinara i kolara, inače radne i poštene ljude.
Starac Pahomic uzeo je štap i krenuo u dom da posreduje.
Ispostaviće se da je samo on stao u odbranu dva čoveka, dok su drugi ćutali pustivši da stradaju nevini ljudi.
Ništa tako Bog ne mrzi kao zlopamćenje: Greh teži od bilo kog drugog sagrešenja
Starina je prišao uglu velike prostorije, tri puta se duboko poklonio i tri puta prekrstio. Predsednik ga podsmešljivo upita:
"Zašto se krstiš kad tu nema ikona, nema Boga."
„Zato se i krstim. Da bi došao Bog među vas. Gde će vam duša, ne znate šta radite", odgovori starac.
"Nema duše, nema Boga, Pahomicu, postoji samo materija."
Starac ga pogleda, svodeći guste obrve:
"Misliš ta materija od koje su tvoje čakšire."
"Hajde dobro", reci Pahomicu, "gde je tvoj Bog, gde je tvoja duša?"
"Moj Bog i moja duša su moja savest. Ne napuštaju me nikada, oni su me i doveli ovamo."
Kada je ubrzo umro, smrzao se za vreme mećave u šumi, selo ga je sahranilo bez krsta i petokrake, bez ikakvog natpisa, jer nije niko znao kako se tačno zove, gde je i kada rođen.
Nekoliko dana kasnije, na njegovoj humci, osvanuo je krst izdeljan rukom, a na njemu, belom bojom ispisana samo jedna jedina reč: SAVEST!
