Ovaj događaj koji slobodno možemo nazvati vaskrsenje narkomana desio se 14. oktobra 1998. godine na praznik Svetichoveli u Mcheti, drevnoj prestonici Gruzije. Ispričao ga je njegov glavni junak Georgije.
U to teško vreme živeo sam sa porodicom u Tbilisiju. Bio sam narkoman. Toga dana moj prijatelj se spremao da sa porodicom proslavi praznik Svetichoveli i pozvao je i mene da pođem s njima.
Bio sam u stanju narkoopijenosti, uzeo sam heroin.
Tada sam bio ravnodušan na crkvene praznike. Ipak, pristao sam da odem na dan grada Mcheta. Bili smo na koncertu, posedeli u restoranu. Kada smo se već spremali da se vratimo, prijateljeva žena Tamara rekla je da se u Mcheti nalazi grob poznatog čudotvorca arhimandrita Gavrila i da bi ona želela da ode na grob i da se pomoli.
Morali smo se složiti s njom, ali u sam manastir Samtavro, u čijem dvorištu se tada nalazio grob, nismo ušli. Pamtim kako sam ironično viknuo za njom:
"Zapali sveću za mene, zamoli ga da me spase!"
Uveče dok sam pio čaj u svojoj kući, došao mi je jedan poznanik i pokazao mi "odličan" heroin. Iako sam bio u stanju narkotičke opijenosti, nisam mogao da odbijem, jer je to bilo "ispod moga dostojanstva". Šta je dalje bilo, ne sećam se. Izneli su me iz kuhinje. Roditelji koji su bili kod kuće, pozvali su hitnu pomoć.
Lekari su bezuspešno pokušavali da mi pomognu. Za prvim kolima hitne pomoći stigla su druga, zatim treća, četvrta… Oko kuće je bila cela kolona kola hitne pomoći. Dojurio je i moj brat. Svi su vrištali.
Svaka ekipa hitne ubrizgala mi je po pet miligrama "narkana" (ukupno 20 mg). Ko se razume u medicinu zna da će takva doza vaskrsnuti i umrloga, ali meni ništa nije pomoglo. Zatim su mi u srce ubrizgali adrenalin, primenili elektro-šok, ali sve je bilo uzalud… Četiri ekipe lekara uzalud su pokušavale da mi pomognu…
Prošlo je 45 minuta od moje smrti. Nakon skoro sat vremena slika je bila sledeća: sav pocrneo, sa zavojima na rukama, ležao sam na podu na belom čaršavu. Moja majka je tada izgubila svest, a otac je oslepeo.
Vrata su bila otvorena. Susedi su se okupili na stepeništu. Žene su plakale. Lekari su pisali izveštaj o smrti. Neki od njih su tiho govorili:
"Nije ovo prvi mladić koji je umro od tog prokletog narkotika. Koliko će to još trajati…"
Čudo na Svetoj gori: Bogorodica upozorava žene kada pokušaju da prekrše pravila i posete ovo mesto!
Toga momenta u otvorenu sobu, gde sam ležao, ušla je Manana, verujuća komšinica s trećeg sprata, koja je bila parohijanka manastira Samtavro. Manana je skinula tkaninu sa mog lica i krstoobrazno mi pomazala čelo uljem sa groba oca Gavrila. Ona se ponadala da će mi to nekako pomoći pred Svevišnjim na onom svetu…
Istog trena ja sam skočio sa zavijenim rukama! Mladi lekar koji je pisao izveštaj o mojoj smrti se onesvestio. Podigao se nezamisliv metež. Odmah su me odvezli u bolnicu i tri dana me ispitivali. Do danas čuvam svedočanstvo o svojoj smrti.
Evo prošlo je već više od 20 godina od končine velikog starca Gavrila, a čuda koja su se prvo dešavala kraj njegovog groba, a zatim kraj njegovih moštiju, i dalje traju i ne prekidaju se.
