Proslave, svečane večere, druženje s prijateljima i drugi događaji koji podrazumevaju konzumiranje pića gotovo da ne mogu da prođu bez nazdravljanja i kucanja čašama. A evo kako je sve počelo...
Jedna od legendi kažu da su se u srednjem veku ljudi kucali čašama ne bi li isterali demone. Ova priča povezana je sa crkvenim zvonima za čiji zvuk se verovalo da plaši i tera sve mračne sile. Ipak jedna, mnogo realnija priča je poznata za ovaj običaj. Naime, na srednjevekovnim dvorovima u Evropi, neprijatelji su se „uklanjali“ sipanjem otrova u vino. Nakon što se za ovu „tajnu“ pročulo, da bi pridobili poverenje gostiju, domaćin na velikim gozbama snažno su sudarali svoje čaše sa čašama gostiju ne bi li im se pića izmešala, a gosti bili sigurni da se u njihovim vinima ne krije otrov. Otuda i običaj da domaćin uvek prvi proba vino pre nego ga ponudi gostu.
U starim germanskim plemenima su se kucali čašama pre svakog ispijanja ne bi li uplašili duhove, a u to su verovali i starosedeoci Kongoa. Konjanici Nomadskih plemena su svoje čaše ukrašavali zvonima i ostalim oruđem koje proizvodi buku ne bi li zlo držali podalje od ljudi. Na Tibetu i u dinastiji Šang običaj je takođe bio da se pre ispijanja „pravi buka“ kucanjem za sreću i blagostanje.
Kuvano vino po vašem ukusu: Praznici su za opijanje!
U staroj Grčkoj, zvuk je takođe imao bitnu ulogu u ispijanju vina, ali samo zato što su Grci verovali da vino donosi duhovnost i lepotu za sva čula, pa se pored ukusa, boje i mirisa, kucanjem čaša stvarao ugođaj i za uši.
Antropolozi tvrde da su drevni Sumeri imali mnoge rituale vezane za ispijanje pića, ali se kucanje čašama nigde konkretno ne spominje.
Danas kucanje čašama uglavnom znači veselje i sreću, a u nekim zemljama se njima izražava poštovanje. Naime, Japanci na opuštenijim večerama sa prijateljima kada se kucaju, čaše postavljaju na istom nivou, dok na poslovnim večerama će podređeni kad se kuca sa šefom u znak poštovanja svoju čašu uvek postaviti malo niže.
