Ovo je ispovest srpskog konobara Stevana Stupara, koji već trideset godina živi i radi u SAD. On je za "Politiku" otvorio dušu i ispričao kako se našao u prilici da otputuje preko okeana i tamo ostane, a takođe i koga je sve od poznatih faca usluživao.
Godina je 1987. Radim kao konobar u restoranu "Plavi Jadran", nekadašnjoj čuvenoj "Grčkoj kraljici" u Knez Mihailovoj u Beogradu. Dolaze tu propali pisci, pesnici, slikari, kvazi intelektualci razoreni neuspehom, pićem, usamljenošću.
Nekoliko puta po završetku posla obilazim s njima beogradske „poslednje šanse”, ali, s obzirom na to da retko i malo pijem, ne odgovara mi njihovo društvo. Previše su bučni, suviše pijani i strašno bulazne, da bih mogao da ih slušam i da bih se osećao prijatno u njihovoj blizini.
Tako će se moj noćni boemski život završiti praktično pre nego što je i počeo. Sakupljaju se u kafani i studenti obližnjih Filozofskog fakulteta i Fakulteta likovnih umetnosti, njihovi profesori, slavni boemi poput uvek vidljivo pijanog, preglasnog, za svađu stalno raspoloženog slikara Dragana Lubarde i vazda naoko treznog i ćutljivog pisca i "ukletog" pesnika Jaše Grobarova.
Istinske beogradske urbane legende koja će jednom prilikom usred noći zapaliti napuštenu daščaru nadomak vatrogasne stanice, samo da bi izračunao koliko će drugovima vatrogascima trebati vremena da požar primete i na njega reaguju.
Trebaće im više od sat vremena a gospodinu Grobarovu će za to počinjeno malo (ne)delo ugrožavanja javnog reda, mira i bezbednosti usnulih socijalističkih građana trebati tri meseca da izađe iz buvare.
Okupljaju se tu i poslednji ostaci umiruće, predratne građanske klase. Ti "divni starci" uvek uredno obrijani i začešljani, sa obaveznim kravatama, ne govore, već poje. Fasciniraju me svojim obrazovanjem, poznavanjem stranih jezika, elokvencijom i kulturom ponašanja. S njima u društvu, nažalost, počinjem da se osećam "sokratovski”.
Pun sebe, nadobudan, misleći da sve znam, prvi put u životu gorko i sa dubokim razočarenjem u duši zaključujem da ništa ne znam.
Restoran posećuju i glumci, muzičari, pevači, pevačice i neizostavne, kako su se onda nazivale, drolje, preteče današnjih starleta i sponzoruša.
U sklopu "Plavog Jadrana" u podrumu zgrade nalazi se noćni klub "Zvezda". Njegov zakupac i vlasnik je Andrija Drašković, tatin sin, kako su ga sve "tetkice" u borosanama zvale, te meni toliko drage šankerice, kuvarice, čistačice u četrdesetim i pedesetim godinama života, prerano ostarele, iscrpljene ropskim radom, malim platama, neposlušnom, lenjom decom i muževima grubijanima i propalicama.
U "Zvezdi" često radim i ja. Klub je uvek dupke pun. "Pravimo" ogromne količine para. Prvi put u životu se osećam bogataški. Ozbiljno razmišljam da kupim kola, možda otvorim kafić. Ali žudnja za odlaskom u Ameriku, koja se s vremenom pretvara u opsesiju, nadvladava svaku drugu želju.
U restoran dolazi i bivši dugogodišnji vaterpolista "Partizana”, čovek načet ozbiljnom bolešću, izmučen teškim porodičnim problemima, utopljen u alkoholu. Ima predivnu ženu i kćerkicu anđeoskog lika od 11 godina. Devojčica boluje od teškog oblika raka…
U meni nalazi sagovornika, zato što ga pažljivo slušam i saučestvujem u njegovom bolu. Žalim mu se kako nikako ne mogu da dobijem američku vizu i kako sam više puta odbijen. Kaže mi da uništim važeći pasoš, izvadim novi i da mu ga predam. To i činim. Nema ga u kafani danima…
Jugoslovenski "crveni" pasoš u to vreme beše na velikoj ceni. Prodavao se u zemljama iza "gvozdene zavese" za 20.000 nemačkih maraka. Kako vreme prolazi, postajem sve zabrinutiji da je dokument završio u Rumuniji ili negde još dalje. Ali nije. Konačno dolazi dve nedelje kasnije, drži pasoš u jednoj ruci a drugom pokazuje da ga usred kafane sočno poljubim u obraz. Nemajući druge, to i radim. Svi gosti u čudu posmatraju.
I to je bilo sve što sam za vizu dao, platio sam je jednim jedinim poljupcem! Na aerodromu u Čikagu dočekuje me moja bliska rođaka, Rada Stupar, uvek besprekorno doterana, dama od 77 godina, majka kćerke jedinice, baka dvojici unuka, sa stanom u Beogradu, zakonom zaštićenom, istorijskom, gazdinskom vilom u samom centru Vršca i četvrtim, nadajmo se, i poslednjim mužem.
Ispovest milijardera: 10 načina da steknete novac!
Vozimo se u belom mercedesu prema srcu grada. Kroz garažu ulazimo u lobi sav u mermeru i "svili i kadifi". Za pultom nas dočekuju ljubazni, nasmejani uniformisani ljudi. Pitam je šta radimo u hotelu.
"Ovo nije hotel, ja ovde stanujem, a stanovaćeš i ti!"
"Oh, Bože!" Samo dva dana kasnije počinjem da radim u njenom restoranu "Jugoin", Jugoslaviji u malom. Ipak, najveći broj gostiju čine Ameri.
Bez znanja skoro ijedne reči engleskog jezika nedelju dana kasnije postepeno počinjem da služim i njih. Opčinjen sam njihovom jednostavnošću i neposrednošću. U početku strahovito grešim, donosim im pogrešna pića, pogrešnu hranu, pogrešno sve, ali nikad se ne žale… Opčinjen sam njihovom tolerancijom.
Nekoliko godina posle počeću da radim u hotelu "Four sizons", stecištu bogatih i slavnih, kao "rum servis i banket" konobar. Ne, nisam služio englesku kraljicu, kao što je Hrabalov junak u istoimenom romanu služio engleskog kralja. Ali jesam članove engleske i saudijske kraljevske porodice. Služio sam i dva britanska, tada već bivša, premijera, Margaret Tačer i njenog naslednika Džona Mejdžora.
Sa ser Džonom razgovaram o fudbalu, Margaret je u to vreme već suviše stara da bi znala gde se nalazi a kamoli da sa mnom vodi razgovore na visokom nivou. Ipak, služiću i jednu kraljicu – kraljicu popa Madonu, kojoj je moj kolega Amerikanac, magistar engleskog jezika na doktorskim studijama, iz sobe ukrao nošene gaćice a ja, neobrazovani balkanski balvan, samo ukosnicu, koju ću kasnije pokloniti jednoj devojci.
A ta Luiza Čikone je sa mnom razgovarala o čikaškim znamenitostima, vremenu, sportu, filmovima, kao sa sebi ravnim, ko da smo, vala, pod planinom Osječenicom u Bosni nekad davno zajedno čuvali ovce.
Služio sam i druge mega zvezde: Toma Kruza, Harisona Forda s kojim sam bio na „ti”, Spilberga, Opru Vinfri, Švarcenegera, Erika Kleptona…
