Roza Kulešova je bila ženi sa psihičkim sposobnostima, koja je za života prepoznata kao šarlatan. Ona je stanovnike Sovjetskog saveza ubedila da poseduje sposobnosti "kožnog vida".
Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, informacije o Rozi Kulešovoj, jednostavnoj ženi iz provincije za koju se govorilo da je posedovala "kožni vid", sposobnost da vidi čak i sa povezom preko očiju, širile su se po svim sovjetskim novinama.
Samo vrhovima prstiju mogla je precizno prepoznati bilo koji tekst, čak i najsloženiji, a zatim još više šokirati publiku radeći istu stvar, ali koristeći laktove i stopala.
Fenomen Roze Kulešove je u to vreme bio predmet širokih diskusija: naučnici, novinari i, naravno, obični ljudi, uvek spremni da veruju u čuda, bili su zainteresovani za nju. Upravo je ova žena probudila interesovanje za natprirodne sposobnosti u trezvenom sovjetskom društvu i inspirisala druge koji su sebe smatrali vidovnjacima da se jave.
Danas se Roza pamti sa skepticizmom. Čak i za njenog života, nekoliko publikacija je objavilo inkriminišuće članke koji su tvrdili da dokazuju da je Kulešova bila samo mađioničarka i šarlatan. Slični članci se objavljuju i danas. Međutim, do danas još uvek postoje ljudi koji Rozu nazivaju vidovnjakinjom i veruju u autentičnost njenog dara.
Detinjstvo u posleratnim godinama
Roza Kulešova je rođena 1940. godine u selu Pokrovka blizu Nižnjeg Tagila. Malo se zna o detinjstvu buduće sovjetske vidovnjakinje, ali čak i delići dostupnih informacija ukazuju na to da su njene rane godine bile teške. Rozu je odgajala baka, jer joj je otac poginuo na frontu, a majka je bila zaokupljena ličnim životom. Kulešova je patila od epilepsije, zbog čega je završila samo sedmi razred. Nakon škole, zaposlila se kao pomoćnica medicinske sestre u bolnici.
U mladosti je Kulešova savladala Brajevo pismo
Godine 1960, iz neodređenih razloga, devojčica je počela da pohađa amatersku grupu za slepe. Tada je, prema izvorima, Kulešova otkrila svoje neobične sposobnosti.
Roza je bila duboko zaintrigirana sposobnošću slepih ljudi da čitaju koristeći Brajevo pismo. Pokušala je sama da savlada tu tehniku i brzo je uspela.
Bilo da je to bila strast ili ambicija koja je navela Kulešovu na eksperimentisanje: pokušala je da čita običnu knjigu samo rukama. Prema nekim izveštajima, trebalo joj je oko godinu i po dana da nauči da prepoznaje tekst bilo koje složenosti zatvorenih očiju.
Od senke do sunca
Malo je verovatno da je Kulešova čak i tada sanjala da se etablira kao neko sa "kožnim vidom“. Ali kasniji događaji doveli su do toga da njeno ime postane poznato širom zemlje. Godine 1962, Rosa je primljena u bolnicu kao medicinska sestra u Nižnjem Tagilu. Dosadno joj je bilo, Kulešova je odlučila da zabavi svoje koleginice pacijentkinje tako što će sebi zavezati oči i pročitati nekoliko pasusa iz nepoznate knjige. Žene su bile šokirane, ali nisu verovale u čudo. Podvrgle su je desetak različitih testova, pokušavajući da razotkriju prevaru, ali na iznenađenje svih, ona je prošla svaki test.
Koleginice su požurili da prijave šta su videli profesoru Goldenbergu, neurologu. On je odlučio da lično proveri da li Kulešova ne obmanjuje lakoverne žene: zavezao joj je oči i dao joj medicinsku knjigu punu složenih termina, za većinu kojih slabo obrazovana stanovnica udaljenog Tagila nikada nije ni čula. Sa mukom, ali koristeći samo ruke, Roza je pročitala nekoliko stranica.
Doktor je opisao svoja zapažanja u članku za naučni časopis. Ova publikacija je postala prva karika u lancu koji je doveo do Kulešovine ozloglašenosti. Novinari su se brzo zainteresovali za ženu.
Težina slave
Godine 1965, Rosa se preselila u Sverdlovsk, gde je radila kao medicinska sestra i peračica sudova. Nakon što su isečci iz novina o Rozinim natprirodnim sposobnostima pronašli put do skoro svakog sovjetskog doma, počela je da turneje, demonstrirajući svoje sposobnosti publici: čitala je svaki tekst sa zavezanim očima i imenovala boje karata složenih u koverti (tačno je pogodila samo prve tri, dok je ostale "nejasno videla").
Pošto je postala poznata, žena je počela da putuje. Vodila je ćerku sa sobom na putovanja.
Danas, njena ćerka, koju je rodila šezdesetih godina prošlog veka dok je bila udata za Vladimira Kulešova, deli uspomene na Rozine nastupe. "U svakom gradu je odmah obezbeđen smeštaj, a organizovani su i koncerti. Bilo je divno. Ona je živela za to; bila je kraljica na sceni“, ispričala je Irina Palamarčuk u TV istrazi Borisa Soboljeva „Odlazak kod đavola“.
Oni koji su videli Rouz opisali su je kao veoma jednostavnu i skromnu ženu koja je uživala u pažnji i bila je spremna da demonstrira svoje sposobnosti svakome.
"Roza je sedela za stolom. Sitna, kao tinejdžerka, ne mršava. Bila je obučena više nego jednostavno: bezoblična bluza, suknja i jednostavne elastične čarape. Mnogi su joj se čak i rugali — bila je toliko naivna, toliko spremna da pokaže svoje natčovečanske sposobnosti bilo kome. Činilo se da ju je reč "šarlatan" najviše vređala“, napisala je Natalija Zimjanjina u autorskom tekstu za časopis „Čuda i avanture“.
Glas o Kulešovoj se proširio daleko van granica SSSR-a
Kulešova je bila glavna tema razgovora u gradu: postala je prva poznata vidovnjakinja u Sovjetskom Savezu, ali je ta popularnost na kraju dovela do toga da su njene sposobnosti dovedene u pitanje. U tim godinama, svako odstupanje od „norme“ je pažljivo ispitivano, a često i kritički. Eksperimenti su često bili brutalni, a pokušavalo se da se priroda fenomena objasni naučnim terminima. Ni Roza Kulešova nije bila pošteđena ovoga.
Tokom 1970-ih, Roza je proučavana u raznim istraživačkim institutima. Komisije iskusnih profesora testirale su Kulešovine sposobnosti, podvrgavajući je raznim testovima. Prema rečima Zimjanjine, čak su uzeli uzorke njene kože kako bi proučili njena svojstva.
Zanimljivo je da je Roza neke eksperimente izvela bez poteškoća, ali se sa drugima mučila, pripisujući neuspehe pritisku skeptika, tvrdeći da je njihovo nepoverenje izbacuje iz ravnoteže. Međutim, sada postoje brojni dokazi koji opovrgavaju Kulešovine sposobnosti. Na primer, 1976. godine, Literaturnaja gazeta je objavila dugačak članak zasnovan na rezultatima Rozinih eksperimenata.
Testovi su obuhvatali nekoliko faza, tokom kojih je žena zamoljena da pogodi boje svetlosnih filtera pod određenim uslovima, a da ih ne gleda. Kulešova je uspela da tačno identifikuje samo jedan od deset. Takođe nije uspela da uradi svoj karakteristični zadatak - čitanje na slepo.
Čim je između Rouz i stranice sa tekstom postavljen debeli ekran, ona je odmah prestala da vidi, iako je u sopstvenoj maski pokazala briljantne rezultate.
"Postoji veština, gde osoba može da pogleda nešto i da to zapamti. Roza Kulešova je uspela da vidi tekst, i to je sve što joj je bilo potrebno. Kada smo to shvatili, uzeli smo knjigu i zamolili je da okrene glavu kako ne bi mogla da vidi stranice. Onda bi stavila ruku na njih i nije mogla ništa da čita“, objasnio je psihijatar Zurab Kekelidze u filmu „Odlazak u pakao“ za kanal Rosija-1. Stručnjak je posmatrao Kulešovu u poslednjim godinama njenog života.
Roza je umrla 1978. godine od krvarenja izazvanog neoperabilnim tumorom na mozgu. Imala je samo 38 godina. Međutim, do danas se njeno ime nalazi na listama najpoznatijih vidovnjaka u SSSR-u, a štampa često piše o „efektu Roze Kulešove“ – njena slava je inspirisala mnoge da i oni polažu pravo na svoj dar. Jedna od njenih sledbenica bila je Ninel Kulagina, čije su telekinetičke sposobnosti, međutim, takođe više puta nazivane prevarom.
Ćerka Roze Kulešove ne žali što nije krenula stopama svoje majke
Inače, ćerka Roze Kulešove, Irina Palamarčuk, nije krenula stopama svoje majke i drago joj je zbog toga. „Potisnula sam sve veštine koje sam stekla. Čvrsto se držim svog muža, rodila sam tri ćerke, a sada pomažem u odgajanju unučadi. Sigurna sam da želja da bude posebna nije usrećila moju majku. Ona je doživela svoje trenutke slave, dok sam se ja opredelila za dugoročnu porodičnu sreću“, priznala je u intervjuu za „Oblastnu gazetu“.
