U istoriji sveta postoje brojne priče o prinčevima i kraljevima koji su živeli u raskoši, moći i političkom uticaju. Njihovi životi često su bili ispunjeni luksuzom, slavom i privilegijama koje su retko dostupne običnim ljudima. Međutim, sudbina etiopskog princa Alemajehu Tevodros, predstavlja potpunu suprotnost takvim pričama. Njegov život bio je obeležen tragedijom, gubitkom porodice, političkim sukobima i dubokom usamljenošću u zemlji koja nikada nije postala njegov dom.
Alemajehu je rođen kao sin etiopskog cara Tevodros II, jednog od najznačajnijih i najambicioznijih vladara u istoriji Etiopije. Kao prestolonaslednik, dečak je trebalo jednog dana da nasledi očev presto i vlada velikom afričkom državom. Njegova sudbina, međutim, krenula je potpuno drugačijim putem.
Umesto života na carskom dvoru i vladarske budućnosti, Alemajehu je kao dete odveden u Veliku Britaniju, gde je ostatak života proveo daleko od svoje domovine. Iako je bio pod zaštitom britanske kraljice Queen Victoria, odnosno kraljice Viktorije, nikada nije uspeo da pronađe sreću niti osećaj pripadnosti u zemlji koja mu je bila potpuno strana.
Njegova životna priča nije samo lična tragedija jednog princa. Ona je istovremeno i priča o imperijalnoj politici XIX veka, sukobu između evropskih sila i afričkih država, ali i o sudbini jednog deteta koje je postalo simbol složenog i često bolnog odnosa između Etiopije i Velike Britanije.
Car Tevodros II i politička situacija u Abisiniji
Uspon etiopskog cara
Sredinom XIX veka teritorijom današnje Etiopije vladao je car Tewodros II, u srpskoj transkripciji Tevodros II. On je 1855. godine uspeo da se domogne prestola i postane car države koju su evropski izvori tada nazivali Abisinija, dok je u samoj zemlji bila poznata kao Etiopsko carstvo.
Pre njegovog dolaska na vlast zemlja je bila duboko politički podeljena. Moć je bila rasuta među regionalnim plemićima, vojskovođama i lokalnim vladarima koji su često vodili međusobne sukobe. Centralna vlast bila je slaba, a država nestabilna.
Tevodros II bio je odlučan da promeni takvo stanje. Njegova ambicija bila je ogromna – želeo je da obnovi moć etiopskog carstva i stvori snažnu i ujedinjenu državu.
Njegovi planovi obuhvatali su: ujedinjenje razjedinjenih teritorija Etiopije, jačanje centralne carske vlasti, modernizaciju vojske, reformu administracije i državne uprave.
Za ostvarenje tih ciljeva bilo je potrebno moderno oružje i vojna organizacija kakvu su tada posedovale evropske sile.
Pismo Velikoj Britaniji koje je pokrenulo krizu
Godine 1862. car Tevodros II odlučio je da se obrati jednoj od najmoćnijih država tog vremena – Velikoj Britaniji. Smatrao je da bi savez sa Britanskim carstvom mogao pomoći Etiopiji da se modernizuje i ojača.
Zbog toga je poslao zvanično pismo britanskoj vladi u kojem je zatražio:
- isporuku modernog oružja
- slanje vojnih instruktora
- političku podršku u borbama protiv neprijateljskih plemena i regionalnih vođa
Međutim, britanska vlada nikada nije odgovorila na ovo pismo. Razlozi za to nisu potpuno jasni. Neki istoričari smatraju da je pismo jednostavno izgubljeno ili zanemareno u birokratskim strukturama britanske administracije, dok drugi veruju da britanska vlada nije smatrala Etiopiju dovoljno važnim političkim partnerom.
Za cara Tevodrosa ovo je predstavljalo ogromno poniženje. Kao vladar jedne stare i ponosne države očekivao je diplomatsko poštovanje i odgovor, čak i ako bi on bio negativan.
Ignorisanje njegovog pisma shvatio je kao uvredu.
Talačka kriza i zarobljavanje Evropljana
Besan zbog takvog tretmana, car Tevodros II doneo je dramatičnu odluku koja će ubrzo izazvati međunarodnu krizu.
Naredio je da se zarobi nekoliko evropskih misionara i diplomata koji su boravili u Etiopiji. Među njima se nalazio i britanski konzul Charles Duncan Cameron, na srpskom Čarls Dankan Kameron.
Zarobljavanje evropskih državljana brzo je izazvalo diplomatski skandal. Za Veliku Britaniju to nije bila samo uvreda već i ozbiljan izazov njenom međunarodnom prestižu i autoritetu.
Britansko carstvo nije moglo dozvoliti da njegovi predstavnici budu držani kao taoci u jednoj stranoj zemlji.
Britanska vojna ekspedicija na Abisiniju
Velika Britanija reagovala je brzo i odlučno. Organizovana je velika vojna operacija poznata kao British Expedition to Abyssinia, odnosno Britanska ekspedicija na Abisiniju.
Ekspedicijom je komandovao britanski general Robert Napier, u srpskoj transkripciji Robert Napijer.
Ova operacija bila je jedna od najsloženijih vojnih ekspedicija XIX veka. Britanci su morali da prevezu ogromnu vojsku i opremu kroz veoma teško planinsko područje Etiopije.
Ekspedicija je obuhvatala:
- desetine hiljada vojnika
- hiljade nosača i logističkih radnika
- ogromne količine hrane, oružja i opreme
- složene transportne rute kroz planine i pustinje
Cilj operacije bio je jasan: osloboditi zarobljene Evropljane i slomiti moć cara Tevodrosa II.
Bitka kod Magdale i pad cara
Ključni trenutak sukoba dogodio se 1868. godine kod planinske tvrđave Magdala, koja je bila jedno od glavnih uporišta cara Tevodrosa.
Britanske trupe napale su tvrđavu nakon dugog i napornog marša kroz planinski teren.
Kada je car Tevodros II shvatio da je poraz neizbežan i da će uskoro pasti u ruke neprijatelju, doneo je dramatičnu odluku.
Umesto da bude zarobljen, izvršio je samoubistvo.
Time je okončana njegova vladavina i jedan od najdramatičnijih sukoba između jedne afričke države i evropske sile u XIX veku.
Odlazak carske porodice u Britaniju
Nakon pada Magdale britanske trupe povele su sa sobom članove carske porodice.
Među njima su bili:
- carica Tiruvork Vube
- njen sin, mladi princ Alemajehu Tevodros
Princ je tada imao svega sedam godina.
Britanci su tvrdili da ih odvode kako bi ih zaštitili od političkih neprijatelja u Etiopiji, koji su mogli pokušati da ih ubiju ili koriste kao taoce u borbi za vlast.
Velika pljačka Magdale
Međutim, britanske snage nisu iz Magdale ponele samo carsku porodicu. Sa sobom su odnele i ogromno bogatstvo koje se nalazilo u carskoj tvrđavi.
Zaplenjeni su:
- zlato i srebro
- carske krune
- verske knjige i rukopisi
- crkveni predmeti i ikone
- hiljade kulturnih artefakata
Prema zapisima savremenika, bilo je potrebno čak 15 slonova i oko 200 mazgi da se sve opljačkano blago prenese iz tvrđave.
Mnogi od tih predmeta i danas se nalaze u britanskim muzejima, bibliotekama i privatnim kolekcijama.
Smrt majke i potpuna usamljenost
Tokom putovanja prema Britaniji dogodila se još jedna tragedija.
Carica Tiruvork Vube teško se razbolela i ubrzo umrla.
Tako je mladi princ Alemajehu, koji je već izgubio oca, ostao potpuno sam – bez roditelja, bez porodice i bez svoje domovine.
Ovaj trenutak predstavljao je prekretnicu u njegovom životu i početak dugog perioda usamljenosti.
Princ pod zaštitom kraljice Viktorije
Po dolasku u Englesku 1868. godine sudbina mladog princa privukla je pažnju britanske kraljice Queen Victoria, odnosno kraljice Viktorije.
Kraljica ga je upoznala na ostrvu Isle of Wight, u srpskom jeziku ostrvo Vajt, gde je imala svoju rezidenciju.
Dirnuta njegovom sudbinom, odlučila je da mu pomogne.
Obezbedila mu je:
- finansijsku podršku
- obrazovanje
- starateljstvo i smeštaj
Brigu o princu poverila je britanskom oficiru Tristram Charles Sawyer Speedy, u srpskoj transkripciji Tristram Čarls Sojer Spidi.
Život bez pripadnosti
Kapetan Spidi često je putovao po svetu, pa je i mladi princ sa njim obišao različite krajeve Britanskog carstva, uključujući i koloniju India, odnosno Indiju.
Iako je video mnoge zemlje i kulture, nijedno mesto nije postalo njegov pravi dom.
Teško školovanje
Kada je malo porastao, princ je poslat na školovanje u ugledne britanske ustanove:
- škola Ragbi
- Kraljevski vojni koledž u Sandherstu
Međutim, život u tim školama bio je veoma težak. Kao mladi Afrikanac u viktorijanskoj Engleskoj, Alemajehu se suočavao sa nerazumevanjem, podsmehom i rasnim predrasudama.
Istoričari navode da je često bio:
- izolovan od drugih učenika
- predmet podsmeha
- usamljen i povučen
Na kraju je odlučeno da školovanje nastavi privatno u gradu Leeds, odnosno Lidsu.
Čežnja za domovinom
Iako je odrastao u Engleskoj, Alemajehu nikada nije zaboravio Etiopiju.
Često je govorio o svojoj zemlji i o želji da se jednog dana vrati. Ipak, kako su godine prolazile, njegova sećanja na domovinu postajala su sve bleđa, jer je iz nje otišao kao veoma malo dete.
Njegova najveća želja bila je jednostavna – da se vrati kući.
- Ali ta želja nikada nije ostvarena.
- Prerana smrt princa Alemajehua
Godine 1879. princ Alemajehu teško se razboleo. Pretpostavlja se da je bolovao od upale pluća, bolesti koja je u to vreme često bila smrtonosna.
Kraljica Viktorija poslala je najbolje lekare kako bi mu pomogli, ali bolest je bila jača.
Princ Alemajehu preminuo je 14. novembra 1879. godine, u svojoj 18. godini života.
Tuga kraljice Viktorije
Vest o njegovoj smrti duboko je potresla kraljicu Viktoriju.
U svom ličnom dnevniku zapisala je da je Alemajehu bio: dobar, nežan, veoma osetljiv mladić.
Posebno ju je pogodila činjenica da je umro daleko od porodice i zemlje u kojoj je rođen.
Sahrana u Vindzoru
Po nalogu kraljice Viktorije, princ je sahranjen u kapeli St George's Chapel, odnosno Kapeli Svetog Đorđa, u okviru Windsor Castle – zamka Vindzor.
Na njegovom grobu nalazi se natpis:
„Kada sam bio stranac, primili ste me.“
Ova rečenica postala je snažan simbol njegove tužne životne sudbine.
Savremeni spor: zahtev da se princ vrati u Etiopiju
Više od jednog veka nakon njegove smrti pitanje njegovog groba i dalje izaziva rasprave.
Etiopija je više puta tražila da se njegovi posmrtni ostaci vrate u domovinu. Jedan od najpoznatijih zahteva uputio je 2007. godine etiopski predsednik Girma Wolde-Giorgis, odnosno Girma Volde-Giorgis, britanskoj kraljici Elizabeth II – Elizabeti II.
Međutim, britanska kraljevska porodica odbila je ovaj zahtev.
Sudbina princa Alemajehua predstavlja jednu od najtužnijih priča u istoriji odnosa između Evrope i Afrike.
Rođen kao naslednik moćnog cara, završio je život kao usamljeni mladić u stranoj zemlji. Nikada se nije vratio u svoju domovinu niti je ponovo video zemlju u kojoj je rođen.
Zbog toga mnogi danas smatraju da bi vraćanje njegovih posmrtnih ostataka u Etiopiju predstavljalo simboličan čin istorijske pravde – i konačan povratak princa koji nikada nije prestao da čezne za svojim domom.
