Bila je 1942. godina. u Arapskom moru, jedan brod je lutao poput plutajućeg kovčega. Na njemu se nalazilo 740 poljske dece,siročadi, preživelih iz sovjetskih radnih logora, gde su njihovi roditelji umrli od gladi, bolesti i iscrpljenosti. Pobegli su u Iran, ali najgore je tek dolazilo, niko ih nije želeo.
Luka po luka, duž indijske obale, Britansko carstvo, najveća sila tog vremena, zatvaralo im je vrata uz reči: "To nije naša odgovornost. Plovite dalje."
Hrana je nestajala, lekova više nije bilo, a nada, ista ona nada koja je do tada održavala tu decu u životu, postala je opasna.
Marija, 21-godišnjakinja, držala je za ruku svog šestogodišnjeg brata. Obećala je majci na samrti da će ga zaštititi. Ali kako zaštititi nekoga kada ceo svet odluči da ne zaslužuje da živi?
Tada je vest stigla do malog dvora Navanagara, u Gudžaratu. Vladar je bio Džam Sahib Digvidžaj Singdži, manji princ u carstvu kojim su vladali Englezi, bez vojske, bez stvarne kontrole nad lukama, bez ikakve obaveze da reaguje. Savetnici su ga obavestili: "740 dece je zarobljeno na moru nakon što su ih Englezi odbili."
Digvidžaj Singdži je mirno upitao: "Koliko dece?"
"Sedamsto četrdeset, Vaše Veličanstvo."
Usledila je kratka tišina, a onda je rekao:
"Englezi mogu da kontrolišu moje luke. Ali ne mogu da kontrolišu moju savest. Ova deca će pristati u Navanagaru."
Upozorili su ga: "Ako izazovete Engleze…"
"Onda ću se suočiti s njima."
I poslao je poruku koja je spasla 740 života: "Dobrodošli ste ovde."
U avgustu 1942. godine brod je uplovio u luku pod nemilosrdnim letnjim suncem. Deca su silazila poput senki. Preslaba da plaču, bolom naučena da ništa ne očekuju. Maradža ih je čekao na pristaništu. Odeven u belo, kleknuo je da bude u visini njihovih očiju i, preko prevodilaca, izgovorio reči koje nisu čuli od dana kada su im roditelji umrli:
"Vi više niste siročad. Vi ste sada moja deca. Ja sam vaš Bapu, vaš otac."
Nije izgradio običan izbeglički kamp. Izgradio im je dom. U Balačadiju je stvorio malu Poljsku na indijskom tlu. Poljski učitelji, hrana koja je mirisala na sećanja, dečje pesme, nastava, vrtovi, čak i jelka pod tropskim nebom.
"Patnja pokušava da vas izbriše", govorio je. "Vaš jezik, vaša kultura i vaše tradicije su svete. Ovde će živeti."
Četiri godine, dok je svet goreo u ratu, ta deca nisu živela kao izbeglice, već kao porodica. Maradža ih je posećivao, pamtio imena, slavio rođendane, tešio roditelje koji su verovali da više nikada neće videti svoju decu. Plaćao je lekare, hranu, odeću i sve što je bilo potrebno iz sopstvenog bogatstva. Kada je rat završen i kada je došlo vreme rastanka, mnogi su plakali. Balačadi je bio jedini dom koji su ikada poznavali.
Kasnije su ta deca postala lekari, učitelji, roditelji, bake i deke.
U Poljskoj, trgovi i škole nose ime Džam Sahiba Digvidžaja Singdžija. Dobio je najviše državno priznanje. Ali njegov pravi spomenik nije od kamena. To je 740 života. I ti životi i danas svojim unucima pričaju priču o indijskom kralju koji je, kada je ceo svet zatvorio vrata, pogledao patnju i rekao: "Od sada ste moja deca."
(Stil/Wikipedia)
