Beograđanin posetio najhladnije mesto na svetu i video kako žive ljudi na 71°C: Od mraza im koža puca, nemaju toalet, a intimne odnose imaju 2 meseca u godini

Jakutija, smeštena na severoistoku Sibira, jedno je od najhladnijih naseljenih mesta na svetu, gde temperature mogu pasti i do neverovatnih -71°C. Život ovde je svakodnevni test izdržljivosti, prilagođavanja i snalažljivosti, a stanovnici se suočavaju sa izazovima koji su teško zamislivi za ljude iz toplijih krajeva.

Povrede i koža koja puca

Hladnoća ovde ne prašta. Koža često puca, a rana može momentalno da se zaledi, stvarajući bol i opasnost od infekcija. Ispucale ruke, obrazi i usne su svakodnevni problem, pa je korišćenje zaštitnih krema i specijalne odeće neophodno za preživljavanje.

Posebni uslovi za intimnost

Intimni odnosi u ovakvim temperaturama zahtevaju posebnu pripremu. Ljubavni trenuci odvijaju se uglavnom u zatvorenom prostoru, sa dodatnom zaštitom i grejanjem, kako krv ne bi zaledila ekstremnom hladnoćom. Zbog toga se veza i bliskost često ograničavaju na najtoplije mesece u godini, poput juna i jula.

Hodanje i kretanje postaje opasno

Stanovnici Jakutije stalno moraju da budu u pokretu. Ako neko duže stoji na mestu, cipele i čizme mogu se zalepiti za smrznuti asfalt ili zemlju, što može dovesti do padova i povreda. Hodanje po ledu zahteva posebnu obuću, a svaki izlazak napolje je pažljivo planiran kako bi se izbegle nezgode.

Prilagođavanje ekstremnoj klimi

Kuće su građene od debelog drveta i termoizolovane, a centralno grejanje je ključ opstanka. Peći na drva su nezamenljive tokom zime, dok grejani toaleti i prostorije za odmor omogućavaju stanovnicima da prežive duge, surove zimske mesece.

Hrana i resursi u najhladnijim mesecima

Poljoprivreda je ograničena, a zimski meseci ne dopuštaju tradicionalnu proizvodnju hrane. Stanovnici uzgajaju povrće i gaje stoku tokom kratkog leta, a ribolov, berba bobičastog voća i uzgoj irvasa predstavljaju ključne izvore hrane i prihoda. Irvasi su od esencijalnog značaja – njihovo meso, kože i rogovi koriste se u ishrani, zanatstvu i industriji.

Snaga i izdržljivost ljudi

I pored svih opasnosti – od smrznutih rana, nemogućnosti osnovnih higijenskih potreba, do zahteva za stalnim kretanjem – ljudi u Jakutiji ne samo da opstaju već i nalaze radost u svakodnevnim trenucima. Podrška zajednice, očuvanje tradicije i prilagođavanje ekstremnim uslovima ključni su za preživljavanje.

Povratak korenima

Život u Jakutiji uči nas strpljenju, snalažljivosti i vrednosti zajedništva. Od predaka su nasleđene veštine koje omogućavaju preživljavanje u ekstremnim klimatskim uslovima, a iskustvo stanovnika ovog regiona pokazuje koliko čovek može da se prilagodi prirodi, koliko god surova bila.

Prvi Srbin na najhladnijoj tački sveta

Iv Beserovac iz Beograda obišao je više od šezdeset zemalja širom sveta. Tokom svoje najnovije avanture boravio je na zvanično najhladnijoj tački na svetu – u mestu Ojmjakon u Jakutsku, Sibiru, gde je temperatura dostizala minus 54 stepena. On je prvi i za sada jedini Srbin koji je kročio na ovo mesto, živeo sa meštanima, provodio vreme u njihovom društvu, a čak se i kupao u zaleđenoj reci. Njegov duh gladan novih podviga ne da mu mira, a ekskluzivno je otkrio da se uskoro sprema za Karibe.

Poseta Ojmjakonu, najhladnijem naseljenom mestu

Ojmjakon je poznat kao najhladnije naseljeno mesto na planeti, gde je izmerena temperatura od -71,2°C. Kada je Iv boravio tamo, bilo je -54°C, što je gotovo neverovatno u poređenju sa plus 1 stepenom koliko je u tom trenutku bilo u Beogradu. Tek 2204 ljudi iz celog sveta posetilo je ovo mesto, a Iv je jedini sa srpskim pasošem. Za njega je to bilo izvanredno iskustvo, i svakako planira povratak.

Pripreme za ekstremne uslove

Pripreme za ovo putovanje bile su intenzivnije nego za bilo koju drugu destinaciju. Iv je koristio posebne tehnike disanja i tuširanje ledenom vodom više puta dnevno, što je model pripreme koji primenjuje i Novak Đoković. Ove pripreme bile su neophodne zbog ogromne razlike u temperaturi.

Prvo je sleteo u Moskvu, gde je bilo minus 10 stepeni, što je bio prvi korak ka aklimatizaciji, a zatim je prešao još 1000 kilometara i putovao dva dana po ledenom putu. Idealno vreme za posetu Ojmjakonu je januar, jer zima kod njih ne počinje dok temperatura ne padne ispod minus 35.

Prvi utisci, šok od hladnoće

Prvi dani u Ojmjakonu bili su šokantni. Vazduh je bio leden i suv, a pluća su bukvalno gorela pri svakom udahu. Suv i oštar vazduh predstavljao je pravi izazov za organizam. Postepeno se privikavao, a meštani su mu dali specijalnu odeću prilagođenu ovakvim ekstremnim temperaturama.

Automobili su stalno pokriveni, uglavnom upaljeni kako se ne bi zaledili, a akumulatori se redovno menjaju. Noću ih meštani pale da ne bi zamrzli.

Ljudi Ojmjakona, toplina u ledenom svetu

Ljudi u Ojmjakonu ostavili su snažan utisak na Iva. Iako je spolja gotovo neizdrživo hladno, meštani su izuzetno topli i gostoljubivi. Niko od njih ne zna engleski, ali uvek prilaze i nude pomoć. Iv je prvog dana pitao jednu ženu gde je pijaca, a ona mu je poklonila hranu i odbila novac.

Jakuti su navikli na ovakve uslove čitav život i više su okrenuti prirodi – bave se lovom, ribolovom, a kuće su im građene od drveta. Zimi prelaze jezera i reke po ledu debljine preko 35 centimetara, dok leti, kada se led otopi, koriste barke da stignu do druge obale.

Kupanje u zaleđenoj reci

Iv je odlučio i da uđe u zaleđenu reku. Na mestu gde se termalni izvor uliva u reku Lenu, led je tanak ili ga uopšte nema, pa je skočio u vodu. Iako je voda bila toplija od spoljašnje temperature, šok za organizam bio je ogroman, a osećaj u stopalima se sat vremena nije vraćao.

Sve se ledi – i oprema. Kamera, telefon, pa čak i automobili ne podnose temperaturu ispod -50°C. Deca ne idu u školu kada su temperature toliko niske.

Iv putuje na mesta koja masovni turizam još nije osvojio, ali i popularne destinacije kada to želi. Nedavno je bio u Nigeru i Burkini Faso, gde su mu lokalci pokazali gostoljubivost uprkos teškim uslovima i problemima sa bezbednošću.

Tokom pandemije, Iv je proveo više od četiri meseca na Filipinima, gde je živeo sa meštanima, učestvovao u svakodnevnim aktivnostima i bio deo njihove zajednice.