„Da sam barem…“ – ove reči često su poslednje koje ljudi izgovaraju, izražavajući žaljenje zbog propuštenih prilika ili stvari koje nisu imali hrabrosti da urade. Broni Ver, britanska medicinska sestra s odeljenja za palijativnu negu, koja je pratila ljude tokom poslednjih nedelja života, ističe da se na samrti najčešće pojavljuje pet univerzalnih razloga za kajanje.
1. Da sam barem živeo kako sam želeo, a ne kako su to želeli drugi
Ovo je najčešći izvor žaljenja. Mnogi ljudi shvate, tek kada im se život približi kraju, koliko su snova ostavili neostvarenim zbog straha ili očekivanja okoline.
„Voleo bih da sam imao hrabrosti da vodim život dosledan samom sebi, umesto što sam živeo onako kako su drugi očekivali“, priznali su mnogi na samrtnoj postelji Broni Ver.
Medicinska sestra objašnjava da većina ljudi ne ispunjava ni polovinu svojih snova i da na kraju života shvataju da je to rezultat sopstvenih odluka ili njihovog nedostatka. Zdravlje i sloboda često se shvataju kao samozavisne stvari – dok ih ne izgubimo, malo ko uviđa koliko su dragocene.
2. Da sam barem radio manje
Ovo žaljenje se posebno često pojavljuje kod muškaraca. Broni Ver je primetila da mnogi od njih žale zbog previše vremena provedenog radeći, što ih je udaljavalo od porodice i dece.
„Nisu videli odrastanje svoje dece i toliko su vremena bili odvojeni od supruge. Na samrti žale zbog tih odluka“, navodi Ver.
Iako žene takođe osećaju slično, posebno one koje su bile domaćice, muškarci često posebno ističu ovo žaljenje, shvatajući tek na kraju života koliko su propuštali dragocene porodične trenutke.
3. Da sam barem imao hrabrosti da kažem kako se osećam
Mnogi ljudi potiskuju svoja osećanja kako bi održali mir s drugima. Posledica toga je život koji Ver opisuje kao „srednja žalost“ – ljudi nikada ne postaju ono što bi mogli da budu, a potisnuta osećanja dovode do unutrašnje napetosti, ogorčenosti pa čak i bolesti.
„Ljudi koji ne izraze svoja osećanja često se razbole ili ostaju emotivno povređeni, jer nikada nisu razrešili svoje unutrašnje konflikte“, objašnjava Ver.
4. Da sam barem ostao u kontaktu s prijateljima
Na kraju života, mnogi shvataju koliko su stara prijateljstva vredna. Međutim, često je tada prekasno da se ponovo uspostavi kontakt.
„Mnoge osobe koje umiru ne shvataju pravu vrednost starih prijateljstava sve do tog trenutka“, ističe Broni Ver.
Prijateljstva obogaćuju život, pružaju podršku i radost, a kada ih izgubimo ili zanemarimo, žaljenje je gotovo neizbežno.
5. Da sam barem dopustio da budem srećniji
Ovo je možda najiznenađujući razlog za kajanje. Mnogi ljudi shvate tek pred kraj života da je sreća izbor – i da su često sami sebi uskraćivali radost zbog navika, straha ili brige o tuđem mišljenju.
„Ljudi se naviknu na rutinu i ponašanje koje smatraju svojim životom. Duboko u sebi žude za smehom, ludorijama i jednostavnom srećom“, zaključuje Broni Ver.
Žaljenje na samrti često proizlazi iz nedostatka hrabrosti da živimo autentično, da izražavamo osećanja, da provodimo vreme sa dragim ljudima i da sebi dopuštamo radost.
