Sibirska tajga jedno je od najizolovanijih i najnepristupačnijih mesta na svetu. Ogromne šume, neprohodni tereni i ekstremne temperature čine ovo područje gotovo nemogućim za život.
Kratka leta i duge, ledene zime onemogućavaju naseljavanje ljudi, zbog čega je tajga jedno od najvećih nenaseljenih područja planete. Prostire se na površini od čak 8,1 milion kvadratnih kilometara, što čini oko 10% kopnene površine Zemlje.
U ovim prostranstvima žive medvedi, lisice, vukovi i druge divlje životinje, dok je prosečna temperatura oko -5°C, a zabeleženi minimum čak -67,7°C.
Porodica koja je nestala iz civilizacije
Usred te beskrajne hladne šume, odvijala se priča o porodici Likov, koja je više od 40 godina živela potpuno izolovano od ostatka sveta. Njihov neverovatan životni put otkriven je sasvim slučajno, kada su na njih 1978. godine naišli sovjetski geolozi.
Porodica Likov bila je deo verske zajednice poznate kao „Stari ritualisti“ – ogranak Ruske pravoslavne crkve koji se odvojio od matice u 17. veku, protiv reformi koje je tada uvela crkva.
Pre nego što su nestali u tajgi, Likovi su živeli u naseljenom delu Rusije. Međutim, 1936. godine, nakon što je jednog od braće ubila sovjetska patrola, otac Karp Likov odlučio je da povede porodicu duboko u sibirske šume – zauvek.
Život u divljini: borba, vera i snalažljivost
U tajgi su Karp i njegova supruga Akulina s decom započeli novi život, daleko od svega poznatog. Kada su pobegli, bilo ih je četvoro – Karp, Akulina, sin Savin i ćerka Natalija. U divljini su se rodila još dvoje dece: Dmitri (1940) i Agafija (1943).
Njihov dom bila je drvena koliba koju je Karp sam izgradio, nekoliko kilometara od granice s Mongolijom. Imali su samo nekoliko predmeta: knjige za molitvu i staru Bibliju, iz koje su deca naučila da čitaju i pišu.
Živeli su od onoga što priroda pruži – uzgajali povrće, sakupljali bobice, lovili bez oružja i šili odeću od tkanine koju su sami pravili. Dmitri, najmlađi sin, postao je izvanredan lovac koji je znao da lovi čak i bosonog – po snegu.
Glad, smrt i istrajnost
Sredinom pedesetih godina, porodicu je pogodila izuzetno oštra zima. Njihovi usevi su propali, a hrana ponestala. Glad je bila toliko jaka da je Akulina umrla, ostavivši Karpa samog sa decom.
Uprkos gubitku, porodica je nastavila da živi u izolaciji još dve decenije, nesvesna da je svet oko njih prošao kroz ratove, tehnološke revolucije i sletanje čoveka na Mesec.
Susret sa civilizacijom
Godine 1978., geolozi su tokom istraživanja naišli na kolibu Likovih. Kada su shvatili da porodica uopšte ne zna da je Drugi svetski rat završen, da su ljudi sleteli na Mesec i da postoje moderni uređaji, bili su zatečeni.
Likovi su pokazali duboku skromnost i duhovnost. Karp ih je srdačno dočekao, ali je odbijao pomoć – prihvatio je samo so, jer je porodica nije okusila više od 40 godina.
Najviše ga je fascinirala aluminijumska folija koju su istraživači poneli:
„Gospode, šta je to? Staklo je, ali se gužva!“, rekao je začuđeno.
Tragedija i kraj jedne epohe
Samo tri godine nakon otkrića, 1981. godine, tragedija je ponovo pogodila porodicu. Troje od četvoro dece – Dmitri, Savin i Natalija – umrlo je u razmaku od nekoliko dana. Dvoje je preminulo od otkazivanja bubrega, a Savin od upale pluća.
Geolozi su pokušavali da ubede Karpa i najmlađu ćerku Agafiju da se presele kod rođaka koji su živeli 240 kilometara dalje, ali oni su to odlučno odbili.
Karp Likov preminuo je u februaru 1988. godine, a Agafija je ostala sama u kolibi u srcu tajge – gde i danas, po predanju, živi kao pustinjakinja, verna veri svojih predaka i prirodi koja ju je odgojila.
Priča o porodici Likov postala je simbol ljudske istrajnosti, duhovne snage i potrage za mirom. Njihov život pokazuje koliko su ljudi sposobni da prežive i u najekstremnijim uslovima kada imaju veru, zajedništvo i volju.
U svetu koji sve više zavisi od tehnologije i udobnosti, njihova sudbina podseća da se čovek može prilagoditi prirodi — ali da za to mora platiti visoku cenu usamljenosti i odricanja.
