Ćerka legendarnog srpskog glumca Zorana Radmilovića, književnica i novinarka Ana Radmilović, preminula je prerano 2017. godine, u svojoj 43. godini života. Njena smrt je duboko potresla javnost, posebno one koji su pratili njen rad i koji su znali koliko je nosila u sebi duhovne snage, ali i bola zbog prerano izgubljenog oca. O uzrocima njene smrti dugo se nagađalo, ali nikada nije bilo zvanične potvrde — Ana je otišla tiho, kao da nije želela da o njoj ostane senzacija, već samo reč, misao i sećanje.
Ana je bila usvojena ćerka Zorana Radmilovića i Dine Rutić, a umetnost joj je od malih nogu bila upisana u životni put. Veoma mlada uplovila je u glumačke vode i diplomirala glumu u klasi profesora Radoslava Milenkovića. Ipak, iako je imala talenat i harizmu koje su je mogle odvesti na scenu, Ana je svoj umetnički izraz kasnije pronašla u pisanju, u tišini i refleksiji — tamo gde su reči imale snagu da izleče ono što život nije umeo.
Za oca je bila izuzetno vezana. Kada je Zoran Radmilović preminuo 1985. godine, Ana je imala svega jedanaest godina. Taj trenutak, kako je često govorila, zauvek je podelio njen život na dva dela — na detinjstvo puno smeha, igre i očeve blagosti, i na život posle njega, koji je nosio težinu nedostatka i čežnje.
Najlepše uspomene na svog oca sačuvala je u knjizi „Kad je svet imao brkove“, delu koje je istovremeno omaž, dnevnik i svedočenje o neprolaznoj ljubavi između oca i ćerke. U jednom od najdirljivijih odlomaka knjige, Ana piše:
„Kajala sam se što se na onom stepeništu nisam zadržala duže, zauvek ako treba. Što sam na kraju izašla iz njegovog zagrljaja, strčala niz stepenište i izašla u neki svet, život bez veze, glup život i još gluplji svet bez njega. Kajala sam se što ga nisam prepoznala kada je spavao u bolničkom krevetu, mršav i sasvim sed, za mesec dana sasvim nestao... Možda bi i život i svet izgledali drugačije da sam to uradila – a nisam.“
Ta rečenica odražava svu tugu deteta koje nikada nije prestalo da traži očevo prisustvo. Ana je često govorila da je Zoran bio njen moralni i životni kompas, čovek koji ju je naučio poštenju, blagosti i dostojanstvu.
Iako ga je javnost često doživljavala kroz likove koje je tumačio – posebno kroz legendarnog Radovana Trećeg – Ana je bila duboko povređena načinom na koji su ga mnogi redukovali na „kafanskog čoveka“, iako je, po njenim rečima, bio „veoma obrazovan, intelektualac i čovek dubokog duha“.
„Moj otac bio je izuzetno obrazovan. Pogađalo me je što su ga spuštali na nivo kafanskog čoveka. Kada je umro, preselila sam se u njegovu radnu sobu, koju smo zvali 'radenička', i tamo sam zatekla latinske, starogrčke, španske i nemačke rečnike, i raznu drugu literaturu. Bio je veoma studiozan. Identifikacija s Radovanom III je pogrešna – bio je dobar glumac koji je sjajno odigrao malograđanina, ali privatno nije bio ni nalik njemu“, pričala je Ana.
Dodala je i da joj je bilo bolno da gleda kako se ime njenog oca ponekad zloupotrebljava:
„Mnogi su pravili publikacije i pisali knjige o njemu koje su potpuni falsifikat. Ja imam pravo da budem subjektivna, ali verujem da je bio najveći srpski glumac. Nije zaslužio da ga tako koriste.“
Ana je nasleđena očeva osećajnost prenela i u svoj pogled na svet — često je govorila o njegovoj skromnosti, blagosti i nenametljivosti:
„Slava ga je opterećivala i nije mu prijalo kad ga prepoznaju na ulici. Voleo je mir i tragao za njim. Od njega sam nasledila i blagu gadljivost prema moćnim ljudima i onima koji se moćnima dodvoravaju. Gajio je neku ispravnost i u skladu s njom živeo.“
U jednom od svojih poslednjih intervjua, datom 2013. godine, Ana je otkrila i potresne detalje o očevom kraju.
„Nisam mnogo prisustvovala njegovom odlasku jer su me sklonili pošto sam bila maloletna. Ali istina je da je radio do mesec dana pred smrt. Nije hteo da prima hemoterapiju. Govorio je: ‘Ja ću da živim i umrem u komadu, kao čovek’. I tako je išao do kraja. Otišao je previše mlad, sa samo 52 godine. Smrt je svinjarija.“
Uprkos boli, Ana je često sa osmehom govorila o ocu, sećajući se njegovog duha i topline:
„Govore mi da fizički podsećam na njega, ali to nije baš kompliment jer je on bio čovek s velikim nosem i brkovima! (smeh) Majka mi je bila lepotica, ali šta ću! Sećam se kako je bio nežan, blag i dobroćudan namćor. Nisam htela da se odvajam od njega. Ceo život mi nedostaje tata.“
Ana Radmilović ostavila je iza sebe književni trag, nekoliko zbirki eseja, kolumni i kratkih proza koje su svedočile o njenoj izuzetnoj osetljivosti i britkom umu. Pisala je o društvu, o ljudima, o prolaznosti i o nemogućnosti da se pronađe smisao u svetu koji se neprestano urušava.
Njena smrt 2017. godine došla je iznenada i tiho, ostavljajući za sobom ne samo bol kod onih koji su je poznavali, već i osećaj gubitka jedne posebne, autentične duše koja je, poput svog oca, živela po sopstvenim pravilima.
U njihovim pričama, u njenim rečima i njegovim ulogama, i danas živi sećanje na jednu veliku umetničku i ljudsku porodicu — na oca i ćerku koje su povezivale ne samo krvne veze, već i duboka, neugasiva ljubav prema umetnosti i istini.
