Vladeta Jerotić, jedan od najcenjenijih mislilaca i intelektualaca savremenog srpskog društva, ostavio je neizbrisiv trag ne samo u medicini i psihijatriji, već i u duhovnosti, filozofiji i etici svakodnevnog života. Njegov život, ali i njegova smrt, bili su odraz skromnosti, dostojanstva i duhovne snage koju je širio gde god bi se pojavio. Preminuo je 4. septembra 2018. godine, u 95. godini, ali njegova dela, reči i misli ostaju među nama, snažnija nego ikad.
Bio je lekar, neuropsihijatar, psihoterapeut, profesor, akademik SANU, književnik, tumač duhovnosti, most između nauke i vere, Zapada i Istoka, racionalnog i intuitivnog. Napisao je 32 knjige koje se bave temama psihologije, religije, psihoterapije i ličnog razvoja, a njegove besede i predavanja i danas su među najgledanijim i najdeljenijim sadržajima na domaćem internetu.
Mudrac koji je birao tišinu
Iako bi po značaju i zaslugama nesumnjivo imao mesto među sahranjenima u Aleji zaslužnih građana, Vladeta Jerotić je, veran sebi i svojim principima, izabrao tišinu. Po sopstvenoj želji sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu, pored supruge Jelene, koja je preminula 15 godina ranije. Mesto njegovog večnog počinka jednostavno je i skromno – bez spomenika koji dominira, bez pompe, bez raskoši – baš kao i njegov život.
Na nadgrobnoj ploči uklesano je nekoliko imena članova porodice, a mesto krasi samo grm zimzelenog žbuna i kućica za sveće. Nema marmora, nema ogromnih vaza, nema ukrasa. Ipak, upravo ta skromnost govori više o veličini njegovog duha nego bilo koji spomenik.
"Upoznati sebe – to je početak svakog duhovnog puta"
Jedna od najpoznatijih Jerotićevih misli glasi:
"Prvi, najvažniji deo je da čovek upozna sebe. Što bolje upozna sebe, biće prema sebi tolerantniji. Ako ne poznaje sebe dovoljno, onda će svoju krivicu i svoje zlo, i svoju senku, kako bi Jung rekao, prebacivati na drugoga..."
Ova misao nije samo filozofska maksima, već i putokaz ka ličnom razvoju. Jerotić je insistirao na duhovnom rastu, na introspekciji, na borbi sa sopstvenim slabostima. U njegovim predavanjima, religija nikada nije bila slepo dogmatska, već živa, duboka i povezana sa psihologijom čoveka i potrebom za razumevanjem sebe i drugih.
Govorio je jednostavno, a duboko. Njegov blagi osmeh i smiren glas često su bili dovoljni da umire čoveka i pre nego što izgovori rečenicu. Imao je dar da najkompleksnije teme svede na bliske, svakodnevne istine. Često je citirao i podsećao na važnost nade:
"Čuda se dešavaju svaki dan. Nikada se sunce ne rodi i ne zađe, a da se u toku tog dana negde u svetu nije desilo neko čudo. Mislim na pojave koje ne mogu drugačije da se tumače nego kao čuda. Imajmo nade, pa verujmo da će u narednom periodu biti mnogi bolje nego što je to do sada bilo, naravno i sa našim sopstvenim duhovnim razvojem."
Nasleđe bez zlatnih rama – već u mislima koje menjaju ljude
Vladeta Jerotić nije težio slavi. Nije bio "javna ličnost" u klasičnom smislu, iako je bio prisutan na televiziji, radiju, tribinama i predavanjima. Njegova prisutnost bila je tiha, ali snažna. Bio je intelektualac koji se nije distancirao od naroda – naprotiv, govorio je narodu, jednostavno, jasno, bez oholosti. Bio je čovek koji nije delio ljude na "vernike i nevernike", na "naučne i duhovne", već je pokušavao da ih pomiri, poveže i zbliži.
Njegovo duhovno nasleđe, dostupno u knjigama, snimcima i svedočenjima onih koji su ga poznavali, ostaje trajna inspiracija za sve koji traže smisao u savremenom svetu punom buke, nesanice i izgubljenih vrednosti.
Kao što mu je i život bio bez pretencioznosti, takva je bila i njegova smrt – skromna, dostojanstvena, tiha. Ipak, u toj tišini odjekuju njegove reči koje i danas menjaju živote. Jerotić nije otišao – on je postao deo svakoga ko je makar jednom pročitao neku njegovu misao i u njoj prepoznao sebe.
I zato, iako ne leži u Aleji zaslužnih građana, Vladeta Jerotić svakako leži u aleji velikih duša – tamo gde je tišina dublja od reči, a reči moćnije od svakog spomenika.
