Mnogima je na prvi pogled sumo rvanje samo sport u kom se debeli muškarci zaleću jedan na drugoga, i koliko god smešno to nekome izgledalo, reč je o i te kako ozbiljnom negovanju tradicije. Sumo je cenjeni japanski sport, star više od 1.500 godina. U početku se praktikovao u hramovima za plodnu žetvu i odavanje časti duhovima - kamijima. I danas je sumo prožet šintoističkom simbolikom - od posipanja soli pre meča, što simbolizuje pročišćenje, do ritualnog ulaska u ring, koji se smatra svetim mestom.
Zabranjen ulazak ženama
Ženama je zabranjeno da učestvuju - ne samo da se bore nego ne smeju ni da kroče u sumo ring, jer se smatra da one zagađuju svetost prostora. Jednom prilikom je nastao skandal kada je guvernerka Osake Fusae Ota trebalo da uruči nagradu rvaču - ali joj nije bilo dozvoljeno da uđe u ring.
Borba traje nekoliko sekundi
Sumo meč ne počinje dok oba rvača istovremeno ne stave ruke na pod (što često vodi do psiholoških igara i odugovlačenja), a jednom kad počne, retko traje duže od nekoliko sekundi. Ponekad može da potraje do četiri minuta. Meč se završava kada rvač izađe iz ringa ili bilo koji deo njegovog tela (osim stopala) dotakne tlo. Jedno od novih pravila diskvalifikuje rvače kojima spadne mavaši - pojas od teške svile, što je uvedeno kad je Japan prihvatio zapadnjačke stavove o golotinji.
Ne smeju da pokažu ljutnju
Rvači uvek moraju da nose kimono i drvene sandale, a frizura s čonmageom (čuperak kakav imaju i samuraji) obavezna je. Mlađi nose jednostavniju odeću, a stariji smeju da izaberu svoj stil. Osim toga, u javnosti moraju ponizno da se ponašaju - tokom mečeva ne smeju da pokazuju veselje ni ljutnju, da likuju ni da se ponašaju teatralno.
Težak životni stil
Život profesionalnih sumo rvača je veoma težak i strogo uređen. Oni žive u zajedničkom prostoru koji se naziva heja ili beja, čiji se naziv doslovno prevodi kao soba, a prevodi se kao štala. Rvači tu treniraju, žive i jedu, vodeći životni stil koji deluje kao mešavina samostana i vojske, i sve to pod autoritetom jednog ili više starešina.
Mlađi i niže rangirani članovi zajednice moraju prvi da ustanu, pospreme, posluže starije, kupaju se poslednji i jedu ostatke hrane.
Disciplinovanje i fizičko kažnjavanje nije zabranjeno, nego sasvim uobičajeno, a posledice mogu biti i te kako ozbiljne.
Posebni obroci za gojenje
U prošlosti sumo rvači nisu bili debeli, nego žilavi i mišićavi. Tek u 20. veku se razvila ideja da je veličina prednost jer u ovom sportu nema težinskih kategorija.
Rvači jedu posebnu vrstu obroka koja se naziva čankonabe, treniraju na prazan želudac i idu na spavanje odmah nakon jela da bi što više povećali masu - ponekad konzumirajući i do deset hiljada kalorija dnevno. I sve to ima cenu: očekivani životni vek sumo rvača je za 10 godina kraći od prosečnog Japanca. Borci su na vrhuncu snage između 25. i 30. godine, a najčešće se povuku u 36. godini.
Sumo gulaš
Čankonabe, poznat i kao čanko ili sumo gulaš, japanski je gulaš, tj. jelo iz jednog lonca kom je baza pileća supa, a kuvar ostale sastojke dodaje prema onome čega ima u kuhinji. Veći deo jela čine proteini, poput piletine, ribe koja se prži i oblikuje u kuglice, tofua ili govedine. Dodaje se i povrće. Za vreme sumo turnira, čankonabe se priprema isključivo s piletinom - jer se veruje da rvač uvijek treba biti "na dve noge" poput pileta, a ne na sve četiri.
Čankonabe se poslužuje u velikim količinama, uz pivo i pirinač kako bi se povećao unos kalorija.
Rvači ne smeju da voze
Osim posebne ishrane, sumo rvači moraju da poštuju brojna pravila. Jedno od njih je da ne smeju da voze automobile. Nakon teške nesreće u kojoj je učestvovao jedan sumo rvač, Sumo asocijacija im je zabranila da sami voze.
