U Japanu se sreća često duboko povezuje sa drugima i oni važe za jednu od srećnijih nacija. Cenjenje malih stvari je, naime, obeležje japanske sreće. Omoijari je intuitivno razumevanje drugih – saosećanje koje se takođe može usmeriti ka unutra. Vabi-sabi nas može naučiti da pronađemo lepotu u nesavršenosti, da cenimo tihu radost u stabilnim životnim trenucima. Evo nekih dobrih vesti: postoje bezbrojni načini da se traži i pronađe sreća, navodi doktorka Marijana Pogosjan, predavač kulturne psihologije i konsultant specijalizovan za međukulturne tranzicije.
Mnogi od ovih načina stavljaju čoveka u centar. To jest, razvijanjem naših unutrašnjih snaga, postizanjem ciljeva i životom po našim vrednostima, možemo sebi stvoriti prilično bogatstvo. U ovom smislu, sreća se može posmatrati kao jedan od najznačajnijih životnih „uradi sam” projekata, gde svako od nas uživa u samostalnom autorstvu i odgovornosti nad svojim ručnim radom. Kada je, kako navodi Pogosjan, psihološkinja Jukiko Učida prvi put počela da proučava sreću u različitim kulturama, ovaj fokus na individualni trud bio je iznenađenje za nju. Odrastajući u Japanu, Učida je učena da je sreća više relacionalna. Može se naći među nama, a ne u nama samima. Njene studije su potvrdile njene intuicije: za Japance, društvena podrška igra veću ulogu u blagostanju nego samopoštovanje, posebno u poređenju sa američkim kontekstom.
„U Japanu, sreća ima više ravnoteže. Iako su naše veštine i dostignuća važni, naša sreća je duboko povezana sa drugima”, objašnjava ona za Psychology Today.
Harmonija s prirodom i jedni s drugima
Naša ograničenja postaju posebno očigledna u vremenima teškoća. Duga istorija prirodnih katastrofa Japana ojačala je kulturnu vrednost života u harmoniji i sa okolinom i jedni s drugima. Ovo prepoznavanje međuzavisnosti, zauzvrat, jača „sisteme uzajamne podrške” i podstiče snažno pridržavanje društvenih normi, napominje Učida.
Ovi sistemi su vitalni za kolektivnu otpornost u vremenima krize. Kao što je pokazalo Učidino istraživanje nakon razornog zemljotresa u Tohoku-Kantu 2011. godine, oni takođe nude uvid u suptilnosti relacione sreće.
„Čak i usred široko rasprostranjene tuge, mnogi ljudi su i dalje mogli da dožive trenutke svojevrsnog blagostanja”, kaže Učida.
Ovo je, prema njenim rečima, bilo moguće zahvaljujući „transcendentalnom” načinu razmišljanja koji je osetljiv na našu međusobnu povezanost i tradicionalne japanske stavove prema sreći.
Dugoročna, obična sreća
Postoji nekoliko obeležja japanske konceptualizacije sreće. Jedna od njih je otpornost.
„Japanska mudrost podržava dugoročnu sreću”, kaže Učida.
To znači veći fokus na ravnoteži nego na jurenju za emocionalnim uzletima ili hedonistički „savršenim” trenucima. Regulacija emocija je pažljivija i promišljenija. Unutrašnji mir je veoma cenjen. To je strpljiv, „sačekaj i vidi” pristup, objašnjava Učida – onaj koji čini sreću održivijom. Još jedna karakteristika je uvažavanje malih stvari. U svojim intervjuima Učida je otkrila da mnogi Japanci definišu dobar život kao heibun na džinsei – stabilan, običan život. „Normalan život”, u doslovnom prevodu termina. Postoji duboko uvažavanje mirnih, neupečatljivih dana i malih, tihih radosti koje oni nude. Dobar obrok. Zajednički smeh. Besprekorno plavo nebo. Veseli pas. Kako Učida napominje, sreća ne mora da dolazi iz velikih ili izvanrednih trenutaka. Jedna od njenih studija sa zaposlenima iz različitih kultura pokazala je ovu teoriju. Dok su američki i britanski učesnici često povezivali svoju sreću na poslu sa dostignućima kao što su titule i bonusi, japanski učesnici su svoju sreću opisali kao skromnu i suptilnu – ne nešto što bi moglo da promeni svet.
Tri japanska koncepta
Istraživanje sreće kroz različite kulturne perspektive širi poglede, produbljuje razumevanje jedni drugih i podstiče međusobno učenje. Prema Učidi, to nam takođe može pomoći da se odvojimo od posmatranja sreće kao oskudnog resursa za koji moramo da se takmičimo. Kada prepoznamo da ljudi traže sreću na različite načine, skloniji smo saradnji, kaže ona. Nismo rivali, već saputnici na putu.
Tri japanska koncepta mogu ponuditi uvid u vođenje dobrog života:
1. Omoijari: Ljubaznost prema drugima, ljubaznost prema sebi
Mešavina empatije, saosećanja i pažljivosti, omoijari je intuitivno razumevanje drugih. Smatra se osnovnom japanskom vrednošću, opisuje se kao „altruistička osetljivost” i „sposobnost i spremnost da se oseti ono što drugi osećaju”. Učida ga naziva intuitivnom društvenom podrškom.
„Omoijari se odnosi na to da budete usklađeni s potrebama drugih, da ih predviđate i da nudite ono što je najkorisnije – čak i bez da vas se to pita.”
Važno je napomenuti da se ova osetljivost može usmeriti i ka unutra. Prepoznavanje i zadovoljenje sopstvenih potreba je, samo po sebi, radikalan čin ljubaznosti.
2. Vabi-sabi: Lepota u nesavršenosti
Budistički koncept vabi-sabija je više od estetike koja ceni „rustičnu jednostavnost“ ili „prigušenu eleganciju“ s kojom se povezuje. Njegov uticaj se proteže i na japansku psihologiju.
„Vabi-sabi nas uči da život nije samo uzlet hedonističkih težnji ili preokret živahne sreće“, kaže Učida. „Umesto toga, možemo naučiti da cenimo tihu radost u stabilnim, pa čak i monotonom životnim trenucima.“
Kao i kod ikebane – japanske umetnosti aranžiranja cveća – koja koristi i pupoljke koji tek treba da procvetaju i one koji su prošli svoj vrhunac, filozofija vabi-sabija, prema Učidi, poziva nas da cenimo urođenu lepotu prolaznosti u svakoj fazi života.
Kako bi bilo zaustaviti našu stalnu težnju ka savršenstvu i odustati od navike odlaganja sreće dok sve ne bude „kako treba“?
3. Iči-go iči-e: Zbirka konačnih trenutaka
Prevedena kao „jedan život, jedan susret“, frazu iči-go iči-e je, kako se veruje, skovao majstor čaja Rikju u 16. veku. Rikju je učio da je svako okupljanje na ceremoniji čaja događaj koji se dešava jednom u životu, i pošto se nikada ne može ponoviti tačno onako kako jeste, zaslužuje puno prisustvo i pažnju praktičara. Kao takav, iči-go iči-e je poziv da cenimo svaki susret onakvim kakav jeste: prolazan, jedinstven i dar. „Ne nužno od Boga“, dodaje Učida, „već od samog života i prirode.“
Kako bismo se odnosili prema svojim trenucima kada bismo znali da je svaki od njih jedinstveno iskustvo?
· Reaguj
