Danas nam izgleda sasvim prirodno da ljudi spavaju sedam do devet sati, od večeri do jutra. Međutim, da li je oduvek bilo tako? Postoji teorija koju je predstavio istoričar Rodžer Ekirč, proučavajući obrasce spavanja, a glasi da su srednjovekovni ljudi praktikovali dvodelni san tokom noći.
Prema njegovoj teoriji, pre nego što su moderna vremena i veštačko osvetljenje omogućili duže periode budnosti, većina ljudi bi odlazila na spavanje otprilike u vreme zalaska sunca. Period spavanja bio je podeljen u dve faze, poznate kao prvi san i drugi san.
Tokom srednjeg veka, obrasci spavanja i navike vezane za san verovatno su se značajno razlikovalr od modernih. Iako nije moguće sa potpunom preciznošću rekonstruisati sve detalje spavanja iz tog perioda, istoričari proučavaju različite izvore kako bi stekli uvid u ove obrasce.
Obe faze spavanja su trajale otprilike isto vreme, a ljudi su se budili malo nakon ponoći pre povratka na odmor. Nisu svi, naravno, spavali po istom obrascu.
Što bi kasnije neko otišao na spavanje, kasnije bi se probudio iz prvog sna, ili se uopšte ne bi budio do zore ako ode na spavanje posle ponoći.
Između dve faze spavanja, osoba bi bila budna oko sat vremena – dovoljno za molitvu, obično između dva i tri sata posle ponoći, učenje ili čak seks.
Francuski lekar Loren Žuber (1529-1581) je čak preporučivao da parovi imaju seksualni odnos u tom periodu, pošto je tada zadovoljstvo veće, a učinak bolji, prenosi Nauka.rs
Medicinske knjige iz 15-18. veka često su preporučivale da se tokom prvog sna leži na desnoj strani, zbog bolje probave i spokojnijeg odmora, a da se posle prvog sna okrene na levu stranu, dodaje Ekirč.
Nisu svi spavali u dva intervala. Ekirč navodi neke ljude iz preindustrijskog perioda koji kažu da su spavali tokom čitave noći. Međutim, takođe je pronašao dokaze da su slični obrasci spavanja postojali van Evrope.
Francuski sveštenik Andre Teve, koji je putovao u Brazil 1555, kaže da su Tupinamba Indijanci jeli kad god bi imali želju, „čak i noću posle prvog sna ustanu da jedu i vrate se na spavanje“.
Početkom 19. veka, za stanovnike Maskata, prestonice Omana, govorilo se da odlaze na počinak rano, „ležući pre 10 sati, tako da bi pre ponoći njihov prvi san obično bio gotov“.
Nisu svi istoričari saglasni sa ovom teorijom. Izraz "prvi i drugi san" može se tumačiti na različite načine. Mogao bi predstavljati samo različite faze istog spavanja, a ako postoji period budnosti, verovatno bi bio vrlo kratak.
Takođe je primećeno da su neki ljudi u srednjem veku imali različite obrasce spavanja. Deci je, na primer, preporučivano da spavaju celu noć, devet ili deset sati neprekidno. Međutim, za vrlo malu decu taj zadatak bi mogao biti nezgodan.
Srednjovekovni monasi su takođe morali da spavaju drugačije. Po pravilu svetog Benedikta, išli bi na spavanje oko sedam sati posle podne i onda se budili radi molitve oko dva sata ujutru.
Dok su druga mohaška pravila dozvoljavala drugi san, benediktinci bi ostajali budni (možda im je bilo dozvoljno dremanje tokom dana). Neke monahe je, pak, „demon“ dovodio u iskušenje da ne ustaju iz kreveta.
Srednjovekovni ljudi su možda imali iste probleme sa spavanjem kao i mi danas, uključujući insomniju, predugo spavanje ili čak mesečarenje.
Zabeležena je priča o jednom plemiću koji je doživeo traumatično iskustvo kad je ubio izuzetno velikog medveda u borbi prsa u prsa. Nakon toga bi tokom sna ustajao, uzimao mač i vitlao njime po vazduhu. Kad ne bi našao svoje oružje, pravio bi takvu buku kao da su svi demoni iz pakla s njim. Na kraju su ga supruga i deca napustili zbog toga.
(Stil/Nauka)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
