Svi dobro znamo da je otmica Seli Horner inspirisala Nabukova da napravi vanvremensko delo Lolita. Danas malo ko zna da je Lolita zaista postojala i kakav pakao je prolazila.
Šta se desilo sa pravom Lolitom?
1948. godine, 11- godišnju Seli Horner kidnapovao je bivši osuđenik po imenu Frank La Sal. Držao ju je u zatočeništvu skoro dve godine, naterao je da se javno pretvara da mu je ćerka, dok ju je seksualno iskorištavao.
Tek nakon godinu i po dana, Seli je uspela da se poveri novoj prijateljici koja je pozvala FBI i prijavi da je Seli zatočena.
Slučaj je dospeo u javnost brzinom munje.
Cela nacija je bila opčinjena pričom, a štampa je pratila svaki Salin potez. 31. marta 1950. fotografisali su Seli kako se ukrcava u avion da bi je odvezli kući. U Filadelfiji se ponovo sastala sa svojom majkom u suzama.
Što se tiče Franka La Salea, on je izručen Nju Džersiju. On je 3. aprila priznao krivicu i odmah je osuđen na 41 godinu zatvora. Njegova žrtva je bila pošteđena muke da svedoči protiv njega na sudu.
Nepotrebno je reći da je šteta načinjena. Ceo njen rodni grad znao je šta joj se dogodilo. Nažalost, tih dana žrtve silovanja su nosile značku srama. Povratak u malu sredinu bio je sam po sebi iskušenje.
Šta se desilo sa Seli nakon što je vraćena kući?
Kao da kidnapovanje i serija ponovljenih silovanja nije bilo dovoljno, u školi su Seli tretirali užasno. "Gledali su na nju kao na ku*vu", rekla njena poznanica. Tada nije bilo grupa za podršku žrtvama ili savetovališta za traumu.
Seli je morala sama da se nosi sa posledicama. "Nikad nije rekla da je tužna ili depresivna", rekao je Al Panaro, njen zet. "Ali ste znali da nešto nije u redu." Objasnio je kako je Seli bila prisutna u jednom momentu, a sasvim izgubljena u drugom.
Takođe je objasnio kako su Horneri sasvim prestali da pominju njenu otmicu. Jadna devojka nije imala sa kim da priča o tome. Nije bilo druženja od srca, nije bilo psiholoških pregleda, nije bilo terapeuta – ništa. Seli je bila sama u svojim mislima i užasnim sećanjima...
U leto 1952. Seli, sada 15-godišnjakinja, i njena prijateljica Kerol odlučile su da vikend provedu negde drugde. Devojke su otputovale u Vajldvud na obali Džersija. Kerol Tejlor, prijateljica koja je otišla sa Seli na poslednji odmor, rekla je da se ne seća zašto su tog letnjeg vikenda 1952. odlučili da odu u Vajldvud.
Bila je sredina avgusta, kada su vrućina i vlaga u Kamdenu bili nepodnošljivi. Ljudi nisu imali klima uređaj u svojim domovima, tako da je vikend na obali Džersija izgledao kao neko privremeno olakšanje.
U to vreme, par 15-godišnjakinja radile su kao prodavačice u apoteci Sun Rai u Hadonfieldu. Devojčice su bile samo nekoliko nedelja udaljene od prve godine srednje škole. Odlazak na obalu bio bi utočište od usamljenosti i izolacije koju je osećala kod kuće.
Njih dvoje su se upoznali u osmom razredu (Sali je diplomirala u junu 1952. sa odličnim uspehom). Kerol je bila sve što je Seli imala, a Seli je bila zahvalna što ima prijatelja kome je stalo do nje, uprkos njenoj prošlosti. Bili su prijateljice tek godinu dana, ali se Kerol poverila, posebno tog leta, koliko je bila usamljena i koliko je čeznula za tim da ima dečka.
Problem je bio što su u Kamdenu svi znali za otmicu. Kod kuće, Seli su se zlobno rugali i dečaci i devojčice.
Kerol se divila Selinim manirima, njenoj ljubavi prema knjigama i njenom „sofisticiranom pogledu“. Devojke su odlučile da uštede pare i kupe kartu za autobus.
I Kerol i Seli su imale par lažnih ličnih dokumenata pri ruci. Ali devojke nisu bile pijanice. Seli nikada nije dodirnula alkohol, dok je Kerol pijuckala povremeno pivo ili vino.
Razlog zašto su ponele lične karte je da bi mogli da uđu u plesne klubove. Klubovi kao što su Bamboo Room, Riptide ili Bolero svi su zahtevali da korisnici budu punoletni. A devojke su htele da plešu. Osim toga, svaki drugi učenik srednje škole imao je lažnu ličnu kartu - zašto ne bi?
Bilo je lako, kako je Kerol kasnije objasnila. Sve što je trebalo da urade bilo je da odu u gradsku većnicu, zatraže verziju svog izvoda iz matične knjige rođenih u veličini kartice, podese datum, izbele ga i zatim ofarbaju u zeleno (sa bojama za hranu) i plastificiraju.
Petak je bio u znaku plaže i plesa cele noći. U subotu, drugarice su se razišle, kada je Sali upoznala Edija. Ed Bejker je u to vreme imao 20 godina. Nije imao pojma ko je Sali Horner, „17-godišnjakinja“ iz Kamdena. Takođe nije znao da će biti poslednji koji će je videti živu.
"Impresionirala me je kao prokleto fina devojka", prisećao se Bejker kasnije. „Ko traži da vidi izvod iz matične knjige rođenih kada izađeš sa devojkom?“ Takođe se prisetio događaja tog vikenda, koji se pokazao kao poslednji Sali.
Bejker je voleo da se vozi do Vajldvuda svakog letnjeg vikenda. Živeo je punim plućima i zapeo je za Selino oko. I on je bio privlačan, visok, tamni stariji momak. Rekla mu je da ima 17 godina; "izgledala je tako", rekao je.
Nakon susreta na plaži, ostatak dana i večeri proveli su zajedno. Sledećeg jutra su čak otišli u crkvu. Ako se nešto dogodilo u subotu uveče između njih, Seli nikada nije rekla Kerol o tome.
Međutim, Seli je zamolila svoju najbolju prijateljicu za veliku uslugu - da li bi bilo u redu da se Kerol sama vrati u Kamden? Sali bi otišla sa Bejkerom u njegov rodni grad Vajnlend i odatle uhvatila autobus kući za Kamden.
"Ona je stvarno, stvarno, želela da ide kući sa njim", priseća se Kerol. "Mislila je da je tako fin."
Bejker je pitao Sali da li želi da se provoza pre nego što se vrati u Kamden. Nijedan od njih još nije htelo da se oprosti. Nešto posle ponoći 18. avgusta, dok je Bejker jurio neosvetljenim autoputem sa dve trake, udario je u zadnji deo pokvarenog kamiona.
Suvozačka strana je preuzela najveći deo udarca, a Seli je odmah umrla. Bejker je, s druge strane, preživeo da ispriča priču. Slomio je levo koleno, dobio 15 šavova na desnoj ruci i bio je prekriven posekotinama i modricama.
Spasilačkim jedinicama trebalo je više od dva sata da oslobode Selino telo iz olupine. Glavu joj je smrskao zadnji deo kamiona, koji je nakon sudara prošao kroz šoferšajbnu. Oštećenje na njenom licu bilo je toliko teško da je bilo teško identifikovati je u mrtvačnici.
Umesto da još jednom traumatizira Elu Horner, Al Panaro je otišao u mrtvačnicu. „Jedini način na koji sam znao da je to Seli,“ rekao je, „je bio zato što je imala ožiljak na nozi. Nisam mogao da razaberem po njenom licu."
Kod nje je pronađena njena lažna lična karta. Zbog toga su prvi izveštaji vesti pogrešno izveštavali o njenoj starosti (kao 21). Trebao je trenutak da svi shvate ko je ona.
Kerol se probudila ujutru 18. avgusta tako što je njena majka vikala: „Neko te traži preko telefona!“ Poziv je bio od detektiva koji je želeo da zna da li je bila sa Seli Horner prethodne noći.
„Da, bila sam“, odgovorila je Kerol.
„A znate li s kim je bila?“
"Da, znam. Zašto me to pitaš?"
Kerol spusti slušalicu i okrene Selin broj. Odgovorila joj je majka.
„Zdravo, gospođo Horner. Gde je Seli? Da li je već ustala?"
Ela je počela da jeca i rekla Kerol za Selinu smrt. Kerol, koja je u početku bila u stanju šoka, na kraju je zajecala zajedno sa majkom svoje najbolje prijateljice. „Plakala sam i plakala i plakala“, sećala se Kerol.
Sahrana Seli Horner održana je 22. avgusta, četiri dana nakon njene smrti. Više od 300 ljudi okupilo se u pogrebnom zavodu da oda počast. Mnogi cvetni aranžmani koje su poslali dobronamernici bili su pored Selinog kovčega.
Sahrana je bila više privatna stvar. Samo nekoliko članova porodice, uključujući Elu, Suzan i neke tetke i rođake, odvezli su se do groblja gde su Salini ostaci sahranjeni na porodičnoj parceli.
Nedelju dana kasnije, porodica je na Selinom grobu našla buket cveća koji je poslao Fran La Sal iz zatvora.
