Odavno je Vladimir Veličković priznat, voljen i uvažavan kao jedan od najvećih slikara Evrope. Njegova slava likovnog umetnika je planetarna, njegove izložbe su obeležile brojne galerije u svetu, on je deo francuske i srpske umetničke elite, piše cordmagazine.com.
Sve je u njegovoj karijeri počelo 1965. godine kada je francuski ministar kulture Andre Malro otvorio Pariski bijenale i pažljivo odgledao radove predstavnika tadašnje Jugoslavije – Vladimira Veličkovića, Žike Turinskog i Janeza Boljke. Predstavljajući tadašnju Jugoslaviju, beogradski arhitekta Vladimir Veličković dobio je prvu nagradu na tom Pariskom bijenalu. Posle tog priznanja sve je počelo da se odvija kako se samo poželeti može: „Možda je neka magična sila tu umešala svoje prste i poštedela me mogućih ogrebotina.“
To je do danas ostalo najdragocenije priznanje koje je Vladimir Veličković dobio u Francuskoj, ali je bio posebno ponosan i na francusku Legiju časti. Posle samostalne izložbe u Muzeju moderne umetnosti njegovom ocu Dušanu je bilo konačno jasno da ima sina arhitektu sa diplomom, ali i da je slikarstvo Vladin pravi izbor. Osmeh na očevom licu je govorio da je bio zadovoljan i da je sumnja nestala.
"Ja svaku prodatu sliku odbolujem, i to nije pusta fraza, već mi se uvek čini da neću moći onu sledeću da uradim kao što je bila ova prodata. Ali, vremenom, sve dođe na svoje mesto."
Treba reći da je majka Lenka, beogradska dama o čije društvo su se mnogi otimali, od samog početka bezrezervno (za razliku od vrlo skeptičnog oca) podržavala Vladin interes i želju koju je na kraju i ostvario – da bude slikar.
Otišavši u penziju, posvetila se sređivanju biografskog i bibliografskog materijala svog sina, popisivanju i arhiviranju svega što je uradio, tako da je on do kraja živora raspolagao profesionalno urađenom arhivom: „Radila je to pasionirano, sa ljubavlju, danonoćno, sa neviđenom energijom. I hvala joj na tome. Nasledio sam od nje radne navike, koje su krasile i mog oca, i te radne navike sam sačuvao i dan-danas. I poštovanje izvesnih etičkih i moralnih ponašanja,“ reklao je Veličković u jednom intervjuu.
Ne treba zaboraviti da je više od pet decenija Vladimir Veličković delio život sa suprugom Maristelom, prevodiocem, ženom širokog obrazovanja, sa kojom je imao sinove Vuka i Marka. Njih dvojica danas imaju svoje umetničke karijere i obojica su veoma uspešni.
Srpski i francuski akademik, nekadašnji ugledni profesor na najprestižnijoj likovnoj akademiji Francuskoj "Ecole Nationale Superieure des Beaux Arts" u Parizu, osnivač je Fonda Vladimir Veličković koji godinama dodeljivao godišnju nagradu za najbolji crtež umetnicima mlađim od 40 godina (novac od Veličkovićeve nacionalna penzije) i o kojoj je govorio:
„Imam ogromnu i neočekivanu satisfakciju zbog ove nagrade, s obzirom na to da svake godine bude između 100–140 kandidata, što je za jednu relativno malu sredinu fantastičan podatak. Crtežu je ovde bar zagarantovana budućnost i kad znamo da je crtež baza svake likovne umetnosti, čak i onih apstraktnih, konceptualnih i minimalističkih. A znam da toj deci, u odsustvu bilo kakvog tržišta, pre svega onog okrenutog mladima, taj novac nešto znači i da ga pametno koriste. Bez saradnje sa Galerijom Haos funkcionisanje ove moje fondacije bi bilo mnogo komplikovanije, ili čak nemoguće.“
Ovaj slikar nije prestajao da radi i stalno je radio na novim izložbama i novim izazovima.
Kada su ga pitali daa li se uopšte osvrće za onim što je prošlo, da li u glavi, samo za sebe, sabira svoju karijeru?
“Naravno, dok god budem mogao i dok me ovo malo glave služi i dok sam na nogama, biće tako i nikako drugačije. Ono što je prošlo baza je ovoga što je danas i što će biti sutra. Važno je da imate pregled onoga što ste uradili, ne kompletan jer je to nemoguće, ali oni važni, krucijalni momenti treba da vam budu prisutni kao neka vrsta armature uz koju treba graditi ovo što sada radim i pripremiti armaturu za ono buduće.“
Ono što je najviše želeo Vladimir Veličković je i ostvario. Da slika i da bude slikar. I jedino to. Sve ostalo, što je možda i bilo moguće ostvariti, ne vredi pomena. Bilo bi to nauštrb vremena potrebnog slikarstvu, a njega nikad nije bilo dovoljno, uvek mu je prebrzo izmicalo.
Na pitanje kako bi danas definisao svoj uspeh u Francuskoj – brojem prodatih slika, brojem mesta, muzeja u kojima se nalaze njegove slike, dobrim kritikama, materijalnim statusom koji su mu omogućile prodate slike rekao je:
„Prvo, šta je uspeh? Nema relativnijeg pojma od uspeha. Kakva bi definicija mogla da posluži da bismo ga objasnili? Mnogo parametara je potrebno da bismo sagradili neku vrstu platforme koja bi primila sve te kamenčiće koji se uklapaju mozaik vašeg rada. I izložbe, i muzeji, i prodate slike, monografije, sve je to potrebno, čak neophodno, kako bi se napravio zbir koji bi omogućio da se podvuče crta i da se vidi šta je postignuto. Rad i posvećenost radu su i te kako važni, ali bitna je doslednost. Biti beskompromisan, tvrdoglav, ne povlačiti se i ne voditi računa o takozvanim trendovima (ako ste u nekom od trendova, tim bolje), o ukusu publike. Bitno je slušati ono što se piše i govori o vašem radu, ali treba sve to provući kroz veoma gusto sito, jer nije baš sve za sistematski odbaciti. Treba braniti svoj stav, kako se to danas zove, svoj projekat, svoj rukopis. Rukopis je jako važan, mora da bude prepoznatljiv na prvi pogled, ali potrebno je razvijati ga i obogaćivati ako je moguće.
"Nije danas toliko problem u novcu, problem je u inicijativi i želji da se nešto na tom planu uradi. I dok se tom problemu ne priđe ambiciozno i konstruktivno, naša će umetnost biti osuđena da bude na repu događaja, a ona po svom kvalitetu i kreativnosti to ne zaslužuje."
A o prodatim slikama je imao neobičan odgovor.
"To je nužno zlo, ali da nije tih prodatih slika, bilo bi sve mnogo komplikovanije. Ja svaku prodatu sliku odbolujem, i to nije pusta fraza, već mi se uvek čini da neću moći onu sledeću da uradim kao što je bila ova prodata. Ali, vremenom, sve dođe na svoje mesto. Ostaje i činjenica da nikada nisam bio suočen s problemom da moram nešto drugo, pomoćno da radim. I ako već pitate šta je uspeh, uspeh je nedvosmisleno raditi jedan posao koji nikome nije potreban osim meni i veoma malom broju ljudi, a meni predstavlja celokupan život.“
Kada je Veličković došao u Pariz, ministar kulture Francuske bio je slavni Andre Malro, za koga sagovornik CORD-a kaže da je bio „gromada od čoveka i autoriteta, vrsni pisac, autor Imaginarnog muzeja, španski borac… Svi ostali, sem Žaka Langa, nisu mu ni do kolena“. TTadašnju ministarku Odri Azulaj ne poznaje, smatrao da je izdaleka šarmantna i lepa, ali činilo mu se da se u poslednje vreme ministri kratko zadržavaju na tom mestu, što bi mogao da bude podatak o njihovoj nesposobnosti da obavljaju taj posao. Kroz svoj život i rad u Francuskoj Veličković nam ilustruje koliko je značajno ko je ministar kulture u toj zemlji i objašnjavao je šta radi dobar, a šta loš ministar kulture u bilo kojoj zemlji:
„Mnogo toga što se dešava u kulturi zavisi od angažmana i ambicija jednog ministra. Da maksimalno aktivira sve discipline, a ima ih – izdavaštvo, muzika, pozorište, film, likovne umetnosti… Da ne postoje samo izložbe, da se grade samo nove institucije kulture već da se ne zaborave i rekonstrukcije postojećih muzeja."
"Briga jednog ministra kulture, u Francuskoj i Srbiji, mora da bude usmerena na povećanja budžeta za kulturu. Da se uvek nedovoljan procenat podigne makar za jedan odsto, a kod nas je sada manje od jedan, da se angažuju sve snage koje će promovisati francusku kulturu van Francuske. Ovo govorim, pre svega, zbog činjenice da je francuska kulturna politika pre spremna da prima, što francusku kulturnu scenu, pre svega parisku, čini tako bogatom i atraktivnom, nego da izvozi svoju kulturu i umetnost. Mislim tu i na prisustvo francuskih umetnika i onih koji žive i rade u Francuskoj kao ja, na svetskoj sceni. Moje prisustvo na svetskoj sceni je rezultat ličnih inicijativa, srećom ima ih. Meni je taj odlazak u svet iz Francuske mnogo lakši i efikasniji nego što bi bio odavde, iz Srbije.
"Mi imamo mnogo mladih talentovanih stvaralaca, ali kako im pružiti mogućnost da se izvezu? Država, ministarstvo kulture i sam ministar bi trebalo da se tim povodom angažuju, da im to bude prioritet. Nekada, i to stalno ponavljam, u vreme tako glupo i nepravedno kritikovanog titoističkog režima, postojala je Komisija za kulturne veze sa inostranstvom, koja je i te kako radila na promociji naše kulture i umetnosti. Da samo pomenem mnogobrojne izložbe koje su kružile celim svetom, bilo nas je na svim kontinentima. Nije danas toliko problem u novcu, problem je u inicijativi i želji da se nešto na tom planu uradi. I dok se tom problemu ne priđe ambiciozno i konstruktivno, naša će umetnost biti osuđena da bude na repu događaja, a ona po svom kvalitetu i kreativnosti to ne zaslužuje. Bili smo hendikepirani, i još uvek smo, zatvorenim muzejima, a nadam se da će njihovim što skorijim otvaranjem biti pokrenuta sa mrtve tačke jedna nova i tako potrebna i željena aktivnost na planu razmene. Imamo mnogo toga da pokažemo, a i da nam se pokaže. Generacije su žrtvovane, pokušajmo dok nije kasno da spasemo što se spasti može."
A ministar kulture je ključ problema. On je odgovoran da svojim stavom, svojim autoritetom, osigura da kultura bude shvaćena i da joj se vrati prioritetni status, što danas još uvek nije slučaj,“ pričao je tada.
Vladimir je detinjstvo i ranu mladost proveo u Beogradu, gde je imao širok krug prijatelja, igrao je fudbal sa krpenjačom, trčao na 100 metara u Crvenoj zvezdi, šetao po štrafti… Gramofon je bio retkost, radio nešto manje, išlo se na Kolarac – Beogradska filharmonija, Žika Zdravković, Oskar Danon, Zdenko Marasović, džez, Vojkan Simić, Mladen Guteša, Mile Pavlović Slina i Duško Gojković, Nada Knežević je bila kao Ela Ficdžerald, a Džimi Stanić skoro bolji od Sinatre i Dina Martina. Oskar Piterson, Luis Armstrong, Modern Jazz Quartet, i ko sve još, svi su dolazili u Beograd, kao i Iv Montan i Žerar Filip u Sidu sa Francuskom komedijom, Vivijen Li i Lorens Olivije. Duga je lista, sećanja su jasna, a bilo je i čega se sećati. Čitalo se, išlo se na Savu, u Kinoteku, Ajzenštajn… a i Bal na vodi. Pozorište, opera, balet beogradski, fantastičan u to vreme.
Počelo se i sa izložbama, nezaboravne skulpture i crteži Henrija Mura u Cvijeti Zuzorić, Delakroa (koga Vladimir nije mnogo voleo) u Etnografskom muzeju, i česte posete udovici Petra Dobrovića koja mu je vadila iz blokova Petrove crteže i hrabrila ga u njegovim počecima crtanja i slikanja.
Mnogo je duže Veličković na kraju bio u Francuskoj nego u rodnom Beogradu.
Pitali su ga po čemu je Francuz, šta su mu ostale osobine Beograđanina?
„Pobogu! Pa, ja niti mogu niti želim da budem Francuz. Ja sam duboko ukorenjen kao Jugosloven i takav ću ostati do kraja života. Dubokih korena sam i Beograđanin, što podrazumeva i da sam Srbin. Kada me neko pita kako se osećam, čiji sam, ja imam uvek isti odgovor: Ja sam jugoslovenski slikar koji živi i radi u Francuskoj. Dopadalo se to nekome ili ne!
Vladimir Veličković je spadao u slikare koji su se živo interesovali za sve ono što se oko njega događalo na polju likovne umetnosti. Dosta je prirodno znao, mada su ga to retko pitali, da li postoji neka slika koju je on negde video, da ju je poželeo, a da nije mogao sebi da je priušti?
„Bilo je mnogo toga željenog, bojim se da ne budem banalan u tom izboru. Ako već treba da dam odgovor na to pitanje, nekompletan u svakom slučaju, reći ću: makar jedan mali komadić Grinevaldovog Raspeća iz Kolmara u Francuskoj, praćenog Pietom iz Avinjona, i iz Luvra Mrtvog Hrista Mantenjinog (Brera). Bila bi to poduža lista, ali, zaustavimo se na ovima.“
O tome kako funkcioniše svet umetnosti rekao je:"
"Primera radi, ako Fransoa Pino kupi u vašem ateljeu ili galeriji jednu ili više vaših slika, vaš status se istog trenutka menja. Vrednost onoga što radite se odmah množi sa najmanje pet, ako ne i deset puta. Neću ni da hvalim ni da osuđujem takav sistem, on je već duže vremena u funkciji. To je tako i nikako drugačije. Koliko će trajati, ne bih predviđao, bojim se, dugo.“
U svom ateljeu u Ulici Vladimira Iljiča Lenjina u jednoj bivšoj fabričkoj hali u Parizu, Vladimir Veličković je radio svakog dana, po celi dan do kraja života. I tamo je bio najsrećniji.
Budući da nije imao nikoga da obavlja za njega one prateće tehničke stvari, sve je radio sam: „Dok trajem i dok radim, nema pauze.“
Na vrhuncu karijere slike Vladimira Veličkovića prodavane su i za 50.000 evra.
Vladimir Veličković je preminuo 29. avgusta 2019. godine u Splitu.
