"Kada je septembra 2003. ovaj svet napustila Leni Rifenštal, bio je to kraj jednog po svemu nevrrovatnog života. Imala je punu 101 godinu i zaokružila je svojim životom čitav dvadreseti vek. Rifenštal, koju je britanski časopis “Tajm” svrstao među “najuticajnije i najimpresivnije umetnike 20. veka”, izopštena i prokažena decenijama, zbog realne činjenice da je bila vodeći propagandista nacizma, bila je ličnost čiji su višestruki talenti malo koga ostavljali ravnodušnim.
Helena Rifenštal rođena je 1902. godine u Berlinu, tada prosperitetnoj prestonici Nemačke, u dobrostojećoj građanskoj porodici.
Leni Rifenštal je svoju karijer započela kao filmska glumica, ali dva njena rediteljska ostvarenja u tim prelomnim vremenima, odrediće joj u potpunosti sudbinu: “Trijumf volje” (1934), film u kojem je na jedinstven način prikazala kongres Nacionalsocijalističke partije u Nirnbergu 1934. godine, i kasnije “Olimpija“(1938) na temu Olimpijskih igara održanih u Berlinu 1936. godine.
Dela koju su je proslavila, i obeležila, bila su izraz vrhunskog propagandnog veličanja nacističke ideologije, ali i pokazatelj sasvim izuzetnog osećaja za antičke estetske uzore. Što je, uostalom takođe, u potpunosti bila posledica estetskih nazora kakve je usvojio i nametao nacizam. Mladost, borbenost, monumentalnost, fidijevski obrisi ljudskih tela, igre svetla i senki u kojima se uz lik velikog vođe pomalja sunce, masovna histerija svetine, nepregledni redovi utegnutih uniformi, sve to našlo se u njenim filmskim ostvarenjima, nagrađenim ubrzo prvom nagradom na festivalu u Veneciji 1935. i potom na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine.
Godinama kasnije, omiljena Hitlerova rediteljka tvrdila je da je u svemu tome ona bila samo mlada devojka bez zanimanja i uopšte interesovanja za politiku, koja je, eto, dobila jedinstvenu priliku da radi i iskaže svoje talente.
Slavljena i prezirana, nesumnjivo je i sama bila žrtva istorijskih okolnosti, Leni Rifenštal je sigurno bila više od nekakvog Hitlerovog dvorskog reditelja, bila je svojevrsni genije. Ali za svestranu umetnicu, koja se pored snimanja filmova i fotografije, bavila glumom i baletom, zauvek će ostati vezana, u najmanju ruku kontroverzna prošlost.
Posle Drugog svetskog rata Rifenštal se našla izopštenom, tako se najzad posvetila fotografiji i podvodnom filmu. Njene reportaže o plemenima u Sudanu su joj sedamdesetih godina takođe donele veliki međunarodni uspeh. Pošto je bila poznata kao omiljena Hitlerova rediteljka, nakon Drugog svetskog rata nije više mogla da radi na filmu.
Kako je sama komentarisala: "U Holivudu mi nikada ne bi dozvolili da snimam filmove kakve sam mogla da snimam u Nemačkoj. Nisam dozvolila da me unište kao umetnicu."
Tada se posvetila fotografiji. Ali estetika koju je negovala nanovo je izazvala reakcije. Njen serijal fotografija sudanskih Nubijaca veoma je ličio na estetičke uzore njene mladosti. U najmanju ruku bilo je to divljenje lepoti ljudskog tela u naponu zdravlja i mladosti.
Potom se sa 70 godina posvetila ronjenu, odnosno podvodnom filmu. Tako je onda napravila fascinantan film “Podvodne impresije“.
Uoči proslave 100. rođendana, braneći se, kao i uvek, od optužbi da je bila nacistički propagandista, tvrdila je da je “Trijumf volje” dokumentarni snimak, da nije nikakva nacistička propaganda, već “umetnost i to dobra”, vadeći se što se tridesetih, poput recimo Frica Langa ili Marlen Ditrih, nije odselila u Sjedinjene Američke države.
Žalila je što je poznavala Hitlera:
"To je najveća katastrofa u mom životu, koja će me pratiti do smrti... Lako je sada reći da je on bio čudovište, ali mi to tada nismo znali."
Uvek je negirala da je podržavala nacizam, odnosno da je negovala prisne relacije sa Adolfom Hitlerom, iako u stvari nikada nije krila da mu se pre rata divila.
Leni je bila ćerka vlasnika firme za grejanje i ventilaciju. Postigla je prvi uspeh kao plesačica u stilu Isadore Dankan, na evropskoj turneji kada je imala 22. godine i zasnovala radni odnos sa Maksom Reinhardtom.
Helene Bertha Amalie Riefenstahl, bila je glumica i plesačica koja je postala filmski pionir i jedan od najkontroverznijih filmskih reditelja u 20. veku. Njeni roditelji, Alfred i Berta, nisu želeli da ona postane glumica, ali ona je zavolela ples, nastupajući u Berlinu, Minhenu i Pragu. Ona je započela svoju glumačku karijeru kao balerina u filmovima direktora Arnolda Fanka, u ranim dvadesetim.
Upoređivali su je sa Marlenom Ditrih, ali ona je postala fascinirana režijom, i propustila priliku da ode u Holivud kao glumica. Godine 1931. je formirala filmsku kompaniju, pa režirala "The Blue Light" (1932). U ovom filmu je pokazala svoj talenat za režiju i montažu. Njen talenta je otkriven u kultnom ostvarenu 1935. godin "Trijumf volje", koji je prikazao nacističke snage, naglašavajući jedinstvo i superiornost nacista i harizmu svog lidera Adolfa Hitlera. Nacisti su finansirali njen sledeći film, "Olympia" (1938), koji prikazuje lepotu arijevske rase tokom Olimpijskih igara u Berlinu 1936. Ona se lično pojavljuje u filmu, i nacisti često uzimaju njene fotografije iz tog filma kao savršen primer prave Nemice. U ovom filmu, ona je pronašla filmske tehniku za snimanje sportskih filmova koji se koriste i danas.
Kada je Njemačka napala Poljsku juna 1939. gospođa Riefenstahl je otišla na front kao ratni dopisnik, ali ona je tvrdila da se ubrzo vratila zgađena brutalnostima Vermahta. Ipak, sledeće godine, kada je Nemačka okupirala Francusku, ona je poslala telegram Hitleru da mu čestita ulazak u Pariz.'' "Svi su mislili da je rat završen,'' kasnije je objasnila, i u tom duhu sam poslala telegram Hitleru.''
Godine 1944., na prvi dan proleća, udala se u Kicbilu za majora Pitera Džejkoba, ali su se razveli 1947. godine. Nisu imali decu. Kasnije je Riefenstahl rekla da je videla Hitlera poslednji put u marta 1944. godine, kada ga je posetila u Kitzbühelu da mu predstavi svog novog muža. Kasnije je napisala da su Hitleru starački drhtale ruke, ali 'on je i dalje zračio harizmom kao i pre.''
Brak gospođe Riefenstahl je trajao nešto duže od njenih brojnih afera iz vremena kad je bila glumica i rediteljka. Na kraju rata, bila je u pritvoru skoro četiri godine, prvo od strane američke vlasti, a potom i francuskih snaga.
Godine 1954. snimila je film "Tiefland", koji je započela još 1940. godine; to je bio zadnji film koji je režirala sve do 2002.godine. Ona je imala planove za druge filmove, ali njen imidž "nacističke pin-up devojke" svuda ju je pratio, i filmske industrija je izbegavala da sa njom sarađuje.
Leni je ostala aktivna do kraja svog života, uglavnom praveći fotografije.
Objavila je nekoliko knjiga o Africi koje su bile ilustrovane njenim fotografijama. Nekoliko puta je boravila u južnom Sudanu gde je fotografisala Nubijce. Radila je sama, u početku, a onda joj se pridružio Horst Ketner, 42 godina mlađi fotograf, koji je postao njen partner koji je bio uz nju sve do njene smrti.
Ona nije imala nikoga osim njega kada je umrla. U martu 2000. godine, u povratku kući nakon posete Nubijcima, 97-godišnja gospođa Riefenstahl je bila teško povređena u helikopterskoj nesreći u Sudanu. Ona je tada prebačena u bolnicu u Minhenu gde je potpuno ozdravila.
Leni je također napisala dva obimne autobiografije (1995). U avgustu 2002. godine, ona je izdala svoj poslednji film pod nazivom "Utisci pod vodom" kojim je proslavila njen 100. rođendan. Film opisuje snimanje njenih podvodnih fotografija.
Na kraju, nakon što je proslavila svoju tridesetpetogodišnjicu sa Horstom Ketnerom, njenim zgodnim šezdesetogodišnjim saputnikom, umrla je u krevetu, u 101 godini života.
U dokumentarcu o njoj koji je sniman 1993. godine rekla je: ''Gde je moja krivica? Mogu da žalim što sam napravila film, "Trijumf volje", 1934. godine, ali ja ne mogu da žalim što sam živela u to vreme. Nijednu antisemitsku reč nisam nikada izgovorila. Pa gde je onda moja krivica? Ja nisam bacila ni atomsku bombu. Nikada nisam izdala nikoga. Što sam ja kriva?''
