Da li se sećate američkog filma „Terminal“ iz 2004. godine, u kome Tom Henks igra čoveka iz istočne Evrope koji se zaglavio na njujorškom aerodromu Džon F. Kenedi (JFK) nakon što mu je odbijen ulazak u Sjedinjene Države?
Pa, neke radnje u filmu su delimično istinite i zasnovane su na iskustvu iz stvarnog života Mehrana Karimija Naserija, izbeglice iz Irana koji je 18 godina živeo na Terminalu 1 na pariskom aerodromu Šarl de Gol (CDG).
Naseri je rođen u Iranu, u naftom bogatom gradu Masjed Soleiman od iranskog doktora i škotske medicinske sestre.
U Ujedinjeno Kraljevstvo je došao 1973. da studira na Univerzitetu Bredford u Zapadnom Jorkširu.
1977. godine se vraća u Iran, ali ga proteruju nakon protesta protiv vladavine šaha. Posle duge bitke koja je uključivala podnošenje zahteva za status izbeglice u nekoliko zemalja, Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice u Belgiji mu je dodelio status izbeglice u Belgiji.
Sa tim jasnim statusom, mogao je da se nastani i u drugim evropskim zemljama. Međutim, problem nastaje kada je istraga pokazala da Naser nikada nije proteran iz Irana kao što je tvrdio.
Pošto mu je majka bila Britanka, Naseri je odlučio da želi da se nastani u Ujedinjenom Kraljevstvu, ali dok je bio na putu za tu zemlju, njegovi papiri su izgubljeni jer mu je neko navodno ukrao aktovku. Neki tvrde da je Naseri poslao svoja dokumenta u Brisel dok je bio na trajektu i izmislio priču da su ukradeni.
Bez straha, Naseri se ukrcao na let za London, ali bez dokumenata pa je odmah vraćen u Francusku. U Francuskoj ga hapse, ali i ubrzo puštaju jer je njegov boravak na aerodromu bio legalan.
I tako je počeo Naserijev život na Terminalu 1.
Kristijan Burže, francuski advokat za ljudska prava, pristao je da preuzme njegov slučaj, a 1992. godine francuski sud je odlučio da on ne može biti izručen pošto je ušao u zemlju legalno. Presuda mu ipak nije dozvolila da uđe u Francusku, zbog čega je ostao zaglavljen na aerodromu.
Njegov advokat je tada pokušao da dobije putne isprave izdate iz Belgije, ali su vlasti u Briselu rekle da će to biti moguće samo ako se Naseri predstavi lično. Godine 1995. dobio je dozvolu da putuje u Belgiju pod uslovom da živi pod nadzorom socijalnog radnika. Naseri je odbio ponudu, rekavši da želi da živi u Velikoj Britaniji kao što je prvobitno planirao.
Čak je i Francuska odlučila da Naseriju odobri boravak, ali je on odbio da potpiše papir jer su naveli njegovu nacionalnost kao iransku dok je on želeo da bude naveden kao Britanac i da se zove „Ser Alfred“. U to vreme, Burže je bio frustriran odbijanjem svog klijenta da prihvati ponudu za boravak u Belgiji i Francuskoj. Na pitanje zašto nije prihvatio ponude, njegov advokat je rekao da Naseri živi životom koji je želeo.
Naserijev boravak na aerodromu okončan je u julu 2006. kada je bio hospitalizovan do januara 2007. Kada je otpušten iz bolnice, zbrinula ga je filijala francuskog Crvenog krsta. Smestili su Naserija u hotel u blizini aerodroma, gde je ostao do prebacivanja u dobrotvorni prihvatni centar.
Tokom svog 18-godišnjeg boravka na aerodromu, Naseri je imao svoj prtljag uz sebe i živeo je od velikodušnosti aerodromskih radnika, koji su mu davali hranu i materijale za čitanje.
Godine 2003. Naserija je kontaktirala produkcijska kuća DreamVorks Stivena Spilberga i platila je 250.000 dolara za prava na njegovu priču. Na kraju, međutim, Spilberg nije koristio Naserijevu priču već je zadržao početni zaplet za film „Terminal“.
