Milan Tomić (33) završio je Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu, ali ga je ljubav prema alpinizmu, planinarenju i ekstremnim sportovima odvela na potpuno drugu stranu. Naime, on je već osam godina član Gorske službe spasavanja i do sada je stotinama ljudi pomogao u veoma rizičnim siuacijama. Sa druge strane, sve je više i žena u ovom poslu.
- Znao sam da Gorska služba postoji, ali nisam znao u tom momentu da je ima i kod nas. Alpinizmom i penjanjem se bavim od 15 godine. Imao sam jedno iskustvo u Alpima, koje je bilo presudno. Dok smo se penjali, moj drug se povredio i morali su da nas evakuišu. Mnogo mi se svidelo kako spasilačka ekipa to radi. U tom momenutu sam tražio i novi posao, išao na razne razgovore. Međutim, vidim reklamu na Fejsbuku da GSS traži nove članove i odlučim da ako ne dobijem odgovor za novi posao do kraja nedelje, da odem kod njih na testiranje. I tako je I bilo - započinje svoju priču za "Stil" Milan.
Sama tehnika spasavanje ljudi iz veoma nepristupačnih planinskih predela je nešto što ga je najviše privuklo ovom poslu.
- Najbitnije je da odradim trijažu, tj. da ocenim koliko je povreda ozbiljna. Ako je nešto teže, zovem kolegu da dođe sa čamcem, to je transportno sredstvo koje ide po snegu, gde smeštamo pažljivo povređenu osobu. Potom ga ukrcamo na sanke i prevozimo do Trauma centra. Proces spasavanja je mnogo lakši ukoliko povređena osoba može da sedi - objašnjava Tomić.
Tokom svih ovih godina rada u Gorskoj službi spasavanja doživeo je najrazličitije stvari, a jedan događaj posebno pamti.
- Najviše u meni izaziva bes kada ljudi nisu savesni. Jedna devojčica se povredila na stazi "Mali karaman" na Kopaoniku, dok je bila na času skijanja. Imala je samo 7 ili 8 godina. Prilikom pada polomila je butnu kost, što je veoma teška povreda. Bio je potpuni prelom i imala je unutršnje krvarenje - kaže GSS-ovac.
I naglašava da je kroz minut, dva, već, bio na mestu gde se devojčica povredila.
- Kada sam stigao, video sam da devojčica nije bila na mestu na kom mi je rečeno. Onda sam ugledao instruktora skijanja kako mi maše iz jednog kafica na stazi. Mrzelo ga je da čeka na mestu povrede i preneo je devojčicu preko cele staze, a uz to je stavio u položaj da sedi u koji nikako nije smeo! Mislio je da nije ništa strašno. Dete je bilo neverovatno bledo. Kako sam joj uhvato nogu, bilo mi je sve jasno. Kao špageta je bila, bukvalno. Jedva sam se iskontrolisao da ne odreagujem burno. Ali, nama je prioritet vreme i da što pre ukažemo neophodni pomoć - zaključio je Milan.
Da posao nije nimalo lak, pokazuje činjenica da su mu kolena u veoma lošem stanju. Ogromna je naporn u pitanju, jednom je za nešto više od dva sata uradio devet povreda!
- Kolena su mi mnogo nastradala, tako da ne mogu da uživam u skijanju kao pre. Godišnji prosek povreda na Kopaoniku je oko 1000 tokom zime, a tokom leta od 50 do 300. Nekada se desi preko 60 povreda u toku samo jednog dana. Najteži momenat mi je bio kada sam za 2 i po sata uradio 9 povreda. To su sve bile crvene i crne staze - iskren je spasilac.
Ističe da, kada se povrede, ljudi reaguju vrlo individualno, tako da su neprijatne situacije veoma retke, ali se dešavaju. Neko paniči, neko se skorz ućuti.
- Neprijatne situacije su jako retke. Imali smo samo slučajeve gde ljudi zovu da su povređeni, a zapravo nisu, samo iz razloga da bi dobili osiguranje JP "Skijališta Srbije". Misle da će dobiti neke velike pare. Sa druge strane, dešavalao se da ljudi, koji su se sudarili na stazi, na kraju i potuku. Onda moramo da zovemo i policiju.
Milan je doživeo veoma nesvakidašnju siruaciju na Zlatiboru, kada je ceo dan jurio čoveka po stazama, koji je zadobio potres mozga usled povrede.
- Na Zlatiboru je jedan čovek vikao na ljude koji rade na žičari, jer ga je udarila korpa u glavu. Nije nosio kacigu, pa je onda krenuo da se dere na mene. U jednom momentu se samo ugasio, odmah mi je bilo jasno da ima potres mozga. Sproveo sam ga do Trauma centra, a on je tamo poricao da je uopšte udario glavu, rekavši da su radnici žičare slagali. Jurio sam ga ceo dan po stazi, jer uopšte nije bio u stanju da skija - opisuje Milan.
Ističe da leti imaju manje posla, ali da se i tada susreću sa nepredvidivim stvarima.
- Ljudima se dešavalo da imaju epileptične napade, potres mozga, otvorene prelome. A jednom se, nažalost, desilo i da je osoba tokom leta preminula na Kopaoniku. U pitanju je bio stariji čovek, koji je obilazio Pančićev vrh. Sproveli smo svu neophodnu procedure, ali nismo uspeli da ga spasimo. Slično mi se desilo i na Fruškoj gori. Nekada samo ne uspeš. Ima ljudi u službi koji to veoma emotivno doživljavaju - kroz uzdah priča.
Milan nam je detaljno objasnio šta treba da radi osoba koja se povredi na nepristupačnom terenu ili se izgubi u prirodi.
- Ukoliko se izgubi, najbitnije je da se čovek smiri, koliko je to moguće i pokuša da se orijentiše gde je, jer je nama važno da nam daju što tačniju lokaciju ili neke najbliže smernice, kako bismo što pre stiglo do njih. U slučaju povrede, ključno je da se osoba ne pomera sa lica mesta, ukoliko nije ugrožena i odmah pozove pomoć. Najbolje je da se u prirodu ide u društvu, nikako sam - upozorava Milan.
Sa nama je podelio i jednu veoma smešnu situaciju kada su se dva kuma napila i izgubila u šumi.
- Imali smo zanimljivu situaciju da kumovima, koji su odlučili da idu u prirodu, pritom uz veće količine alkohola. Oni u se bili napili i jedan od njih se izgubio, dok drugi to uopšte nije primetio, vratio se nazad, misleći da ide iz njega. Drugom kumu se ispraznila baterija i niko nije znao šta se sa njim dešava. Pretraživali smo celu šumu, dok kuma nismo našli u nekoj praznoj kuci - kroz smeh priča ovaj događaj.
Iako vam je možda teško da zamislite, ali u GSS - u sve više ima i žena, pa je tako i Jelena Doković pre pet godina postala ravnopravni član.
- Jako dugo sam se bavila ekstremnim sportovima, provodila sam puno vreme u prirodi i poželela da neko svoje znanje podignem na viši nivo, zato sam se i odličila da postane deo spasilačke ekipe. Potrebna je velika spremnost da se odreknete slobodnog vremena, ono ne postoji za vas kada ste GSS - ovac, jer mi ovo radimo volonterski, a pored toga imamo i redovne poslove - priča Jelena, koordinatorka osnovne obuke.
Podvlači da mnogi odustanu, jer je potrebno i mnogo snage, vremena, napora, požrtvovanja i treninga. Ali, za nju nema prepreka, iako je mala doza straha uvek prisutna.
- Strah mora da postoji, da biste bili bezbedni u ovom poslu. Ukoliko ga nemate, rizikujete i svoj život i povređenog. Što ste sigurniji u svoj rad, biće ga manje i lakše cete ga kontrolisati. Naučili smo vremenom da odvojimo emotivini moment. Iako zvuči surovo, tako smo bolji - ističe koordinatorka.
Jedan od najtežih iskustava joj je pretraga na Rtnju, koja je trajala tri noći.
- Ujutru sam išla na posao, a onda sam celu noć bila u potrazi, pretraživali smo celu šumu. Sada kada pomislim na to, ne znam kako sam izdržala. To mi je bio najteži momenat do sad.
Kako rade volonterski, svaka pomoć im je dobrodošla.
- Saradnja sa kompanijom "Yettel" nam znači do neba, jer nam pomažu da obezbedimo sve povređene sa što boljom opremom. S obzirom da većina ovo radi iz ljubavi i bez ikakve koisti, najvažnije im je zadovoljstvo kada pomognu nekoma i to na najbolji način!
GSS su osnovali iskusni alpinisti 1952. godine, a trenutno ima 1200 članova, od toga ima 35 žena. Uskoro proslavljaju jubilarni rođendan, ali se godinama njihov cilj nije menjao - spasiti ljudiski život i pomoći čoveku u nevolji.
