Jelena Petrović Njegoš rođena je na Cetinju 28. decembra 1872. godine kao šesto dete, a peta kćer knjaza Nikole i knjeginje Milene. Legenda o njoj stvorena je za vreme njenog života i još traje, a priča o životu, po mnogima najlepše evropske kraljice, inspiriše na nesebična i plemenita dela, požrtvovanje i humanost, piše cdm.me
Princeza Jelena bila je od sve ženske dece najpoželjnija, jer se već bio rodio sin, prestolonaslednik Danilo. Knjaz je ubrzo posle njenog rođenja ušao u sobu voljene kneginje Milene i nežno joj čestitao rođenje zdravog deteta.
Kneginja je bila dirnuta pažnjom srećnog oca pa je sa osmehom prokomentarisala da im je to najlepša kćer, i kao da je predosećala da će im ona doneti radost i sreću, prenosi pravoslavlje.me.
Knjaz je odlučio da je krsti ruski car Aleksandar II Romanov. Car je prihvatio kumstvo i povlastio ruskog konzula iz Dubrovnika Aleksandra Jorina da dođe na Cetinje i u njegovo ime obavi krštenje i da joj da prekrasno ime Jelena.
Obred krštenja obavljen je u Vlaškoj crkvi za koju predanje kaže da je najstarija zgrada na Cetinju. Pretpostavlja se da su je 1450. g. podigli Vlasi, stočari koji su čuvali stoku zetske vlastele. Po njima je crkva dobila ime. Ona privlači pažnju ne samo starinom i arhitekturom već i jedinstvenom ogradom. Ograda je napravljena 1897. g. a sastoji se od 1550 puščanih cevi koje su Crnogorci zaplenili od Turaka u bojevima tokom 19. veka.
Princeza Jelena bila je umiljato i dobrodušno dete, okruženo pažnjom i ljubavlju svih na dvoru. Najviše je volela sestru Zorku, koja je od nje bila starija osam godina.
Kada se u Crnoj Gori razbuktao rat s Turcima 1876. g. knjaz Nikola se rame uz rame sa Crnogorcima borio protiv turske vojske. Bilo je mnogo poginulih i ranjenih.
Princeza Jelena, kao četvorogodišnja devojčica, bila je svedok tragedije koja je tada zadesila njen narod. Iste godine kneginja Milena rodila je devojčicu Sofiju, koja je živela kratko, upravo dok su je krstili. Tako je Jelena u ranom detinjstvu spoznala bol koji je zadesio njenu porodicu..
Sa cetinjskog dvora u desetoj godini otišla je na školovanje u Petrograd. Školovala se na institutu Smoljni, koji je bio organizovan za princeze i devojke iz uglednih evropskih porodica, a nalazio se pod caričinim patronatom. Imala je sklonost ka slikarstvu, pisanju, arhitekturi, a njen nacrt mauzoleja na Orlovom kršu koristili su projektanti prilikom izrade mauzoleja.
NE PROPUSTITE
Jelenina školska drugarica Elza Bolderov ovako je opisala pojavljivanje nove štićenice:
"Jednog jesenjeg jutra 1882. u naš razred su dovele novopristiglu. "To mora da je princeza od Crne Gore", kaže mi drugarica. Veoma visoka, skladna, ima bujnu kosu tamniju od noći i veoma lepe oči – oči ranjene srne."
Bosiljka Čelebić-Mitrović u “Doboročinstvima kraljice Jelene Savojske” zapisala je između ostalog da je Jelena volela da putuju i da je svog muža Viktora Emanuela III upoznala na otvaranju Svetske izložbe savremenog slikarstva u Veneciji, u februaru 1895.
Sa njim se, zapisla je Čelebić-Mitrović, zbližila na balu u Rusiji 26. maja 1896. godine, upriličenom povodom krunisanja Nikolaja II za cara Rusije i da mu je baš tu, na dvoru, za vreme svečanosti, rekla sudbonosno “da” i tako odredila svoj dalji životni put.
U avgustu iste godine, Viktor Emanuel stigao je u kraljevski dvor na Cetinju, gde je obavljena veridba, uz sve običaje i ceremonije. Svadba je bila u oktobru. Nakon veselja pred Biljardom, kraljevska jahta “Savoja” 19. oktobra 1896. krenula je iz barske luke prema Italiji i uplovila u luku Bari sa slavnim mladencima.
Venčanje je obavljeno u Rimu, u crkvi Santa Maria degli Angeli i u palati Dioklecijana, a Jelena je prethodno primila katoličku veru.
Zapisano je da je svoju vladavinu smatrala kao pogodnu priliku za činjenje dobročinstava prema svima onima kojima je to bilo neophodno. Glavno joj je bilo – služiti narodu. Zbog svoje nesebične požrtvovanosti, kraljica je uživala široku popularnost, o čemu je pisala brojna italijanska i inostrana štampa.
Tako je stekla međunarodnu slavu i sve velike evropske nacije su joj dodelile ordenje i odale priznanje.
Od svoje Crne Gore dobila je samo “izraze divljenja”, koji su jednoglasno izglasani 3. januara 1909. u Narodnoj skupštini – “zbog herojskih velikodušnih dela koje je učinjela na mestima katastrofe”. A 1937. godine od pape Pia XI dobila je zlatnu ružu za svoj humanitarni rad.
Guslarska verzija Jelenine udaje ne pominje ove činjenice, u toj pesmi , ona je nevoljno data Viktoru od Savoje.
Prema ovoj pesmi kada je crnogorski gospodar pozvao kćerku, na dan njenog venčanja, ona mu je rekla da je nesrećna njegovom odlukom, ali da će poštovati njegovu želju.
"Ja znam da cu bit’ kraljica, silne, moćne Italije, al’ s tom krunom, dragi oče, tvoja ćerka srećna nije. Jer ja volim ovu zemlju, kao život kao vodu, a sad moram da napustim zauvek Crnu Goru. Uzalud mi zlatna kruna i palate i dvorovi, Lovćenu me srce vuče đe se viju sokolovi.”
Jelena je, prema istoj pesmi, bila zaljubljena u perjanika očeve garde, Miloša i tražila je od oca da je on, sa ostalim perjanicima prati do Bara. Na rastanku, poklonila mu je svoju burmu, a on joj je rekao: “Oh, Jelena, da nijesi ćerka moga gospodara sabljom bi’ te odbranio i odveo do oltara”.
Međutim, istorija svedoči da je Jelenin brak beše ispunjen ljubavlju i poštovanjem, dobili su petoro dece. Bili su kraljevski par Italije u periodu od 1900. do 1946. godine, a osvajanjem teritorija bijahu car i carica Etiopije sedam godina i kralj i kraljica Albanije četiri godine. Kralj i ratnik, odavao je dojam drčnog i hladnog čoveka.
Ipak, Jelenino srce ispunjeno umetnošću oduvek je umelo da rastopi led italijanskog vladara pod krunom. U jednom od pisama koje je Jelenin unuk uputio svojoj baki u teškim danima rata je zapisano:
“Je li deda s tobom u ovom trenutku? Poklanja li ti još uvek ljubičice? Posle ovoliko vremena moram nešto da ti priznam. Jednom sam virio kroz vrata da vidim na koji će ti način uručiti taj dar. Ispratio je taj gest poljupcem u potiljak. Koliko te samo deda voli!”
Da, ovaj kralj je svojoj kraljici svakodnevno donosio po kitu cveća iz svojih jutarnjih redovnih šetnji. Delili su ljubav, poštovanje i nežnost na najbliskiji način svog mirnog braka, jer Jelena je bila prvo kraljica njihovog doma, pa potom kraljica njegove države.
A onda su se u oktobru 1896. godine i venčali. Jelena je imala 24 godine. Venčanje je obavljeno na najsvečaniji način, a celi Rim je bio na ulicama proslavljajući njihovu radost.
Prošle su četiri godine braka, a Jelena nije ostala u drugom stanju. To je unelo komešanja u porodici Savoja. Govorkanja su u najvećem broju kretala od Jelenine svekrve, ali mudra i staložena Crnogorka je znala da sačuva veru, prisebnost i mir u svojoj porodici. A onda su dobili prvo dete.
Nakon pet godina bračnog života rodila se ćerka, a iduće godine i druga. Pa sin i još dve kćeri. Ipak su Jelenina vera i suprugova podrška bili jači od svekrvinih sumnji.
Njihov brak je imao temelj na ljubavi, poštovanju i jednostavnosti. Bili su takvi i u svojim karakterima i samim tim su stvorili podlogu za uspešne zajedničke decenije.
I kada je bilo radosti, a onda i kada su došle nevolje, jačina njihove ljubavi je ostajala čvrsta kao stena. Iako vladari, imali su zajedničke trenutke koje su delili zajedničkim intreresovanjima. Kroz njih su rasli.
Supružnici su voleli fotografiju. Njihov unuk, u svojoj knjizi Kristalni luster Jelene od Savoje je napisao: “I baba i deda, oboje pasionirani eksperti ove umetnosti. ” Svuda su po zidovima svoje rezidencije izlagali svoje fotografije.
"Bilo ih je po dugačkim hodnicima, prolazima, čak i u kupatilima. Nažalost, pred kraj rata, spalili su ih neidentifikovani posetioci."
Zanimljivo je da je kraljica Jelena, u privatnom delu svojih odaja imala foto-laboratoriju gde je razvijala i uvećavala svoje fotografije.
Oboje su voljeli ribolov, a Viktor je bio i strastveni lovac. Jelena je uživala u pecanju, a naišla sam na podatak da je imala 20.000 udica!
“Jednog popodneva pecali smo u društvu naših rođaka; bili smo potpuno bezvoljni, ribe nisu nimalo obraćale pažnju na nas. Onda je stigla baba, zatražila je da joj daju štap, pa je sela baš na ono mesto gde smo bili mi, otpočela da peca, dok smo je gledali u neverici: Izgledalo je kao da ima magnet na udici!”.
Bila je maštovita žena koja je u sebi brižljivo odgajala dete. U danima mira često mu je dozvoljavala da se slobodno izrazi i tada bi pravila razne priredbe i maskenbale po kući u kojima je uživala mnogobrojna porodica i njihovi gosti.
Bila je brižljiva majka i baka koja je mislila na svoju decu.
Benito Musolini je čak jednom podsmešljivo rekao da se sa njom nema o čemu razgovarati bez o bolesti i njenoj deci. Ali Musolini nije znao da je to u krvi svake prave Crnogorke i da je njima porodica na prvom mestu. Da je to važnije i od svih poslova koje je imala kao kraljica.
A moglo se razgovarati sa našom Jelenom, jer bila je izuzetno sadržajna ličnost. Njena duša je oduvek bila naklonjena umetnosti i učenju, tako da je imala obrazovanje iz različitih oblasti. Govorila je nekoliko jezika, svirala klavir, bavila se slikarstvom.
U istoriji postoji podatak da su u “bogatoj kolekciji slika turskog sultana bile i dve njene slike, koje mu je ona lično poslala, kasnije, kao princeza od Napulja – znači, pošto se udala za italijanskog prestolonaslednika.”
Poznato je i to da je veoma volela arhitekturu i da je ona napravila skicu za spomenik vladici Danilu, rodonačelniku dinastije Petrovića, koji se i danas nalazi na Orlovom kršu iznad Cetinja.
Nažalost, ni kraljevska porodica nije zaštićena od nesreća. Ili katkad ne žele da budu zaštićeni. Takav je bio kraljevski par Jelena i Viktor. Mali je prostor za sva njihova humana dela, ali je za pohvalu što su i u njima bili jedno uz drugo. Njih dvoje zajedno, zajedno sa svojim narodom. Koliki god da je papir ne može a da se ne pomene nesreća u južnoj Italiji i gradu Mesina. Zemljotres je bio krajem 1908. godine i smatra se najrazornijim zemljotresom u Evropi u 20. veku.
Saznavši za nesreću kralj i kraljica su ostavili decu, a njihovo najmlađe dete je tada imalo svega godinu dana, i u Mesini proveli više od dvadeset dana.
Područje je bilo trusno i tlo je još uvek podrhtavalo, doživevši šezdesetak potresa sličnog inteziteta. Par je bio tamo. U svakom trenutku, uz svoj narod, Jelena je previjala ranjenike i jačala njihove slomljene duše. U istoriji je ostalo i zapisano da je od nesreće spasila šestomesečnu devojčicu. U Mesini je podignut mermerni spomenik posvećen Jeleni.
Bila je sve što je život tražio u srećnim i nesrećnim okolnostima. Previjala je ranjenike, hrabrila nevoljnike, spašavala decu i porađala porodilje. Bila je sve i onoliko koliko joj je snaga dozvoljavala.
Postoje razne anegdote o njenim dobročinstvima. Pri povratku iz ribolova, jednom je srela devojčicu koju je ranije viđala da plete.
Na kraljičino pitanje da li je poznaje, devojčica je odgovorila: “Da, vi ste kraljica”. “A da li bi umela da ispleteš par čarapa za mene?”, nastavila je Jelena.
“Naravno gospođo”, odgovorila je devojčica. “Dobro”, reče kraljica, “onda mi ih ispleti i pošalji u palatu”. Nekoliko dana kasnije stigle su čarape a kraljica je devojčici na poklon poslala dve svilene čarape, jednu punu slatkiša a drugu punu novca. Sutradan je od devojčice primila sledeće pismo: “Vaš poklon me je veoma rasplakao. Moj otac je uzeo novac, moj brat slatkiše, a moja majka svilene čarape”.
