Jelena Petrović Njegoš rođena je na Cetinju 28. decembra 1872. godine kao šesto dete, a peta kćer knjaza Nikole i knjeginje Milene. Legenda o njoj stvorena je za vreme njenog života i još traje, a priča o životu, po mnogima najlepše evropske kraljice, inspiriše na nesebična i plemenita dela, požrtvovanje i humanost, piše cdm.me
Princeza Jelena bila je od sve ženske dece najpoželjnija, jer se već bio rodio sin, prestolonaslednik Danilo. Knjaz je ubrzo posle njenog rođenja ušao u sobu voljene kneginje Milene i nežno joj čestitao rođenje zdravog deteta.
Kneginja je bila dirnuta pažnjom srećnog oca pa je sa osmehom prokomentarisala da im je to najlepša kćer, i kao da je predosećala da će im ona doneti radost i sreću, prenosi pravoslavlje.me.
Knjaz je odlučio da je krsti ruski car Aleksandar II Romanov. Car je prihvatio kumstvo i povlastio ruskog konzula iz Dubrovnika Aleksandra Jorina da dođe na Cetinje i u njegovo ime obavi krštenje i da joj da prekrasno ime Jelena.
Jelenina školska drugarica Elza Bolderov ovako je opisala pojavljivanje nove štićenice:
"Jednog jesenjeg jutra 1882. u naš razred su dovele novopristiglu. "To mora da je princeza od Crne Gore", kaže mi drugarica. Veoma visoka, skladna, ima bujnu kosu tamniju od noći i veoma lepe oči – oči ranjene srne."
Bosiljka Čelebić-Mitrović u “Doboročinstvima kraljice Jelene Savojske” zapisala je između ostalog da je Jelena volela da putuju i da je svog muža Viktora Emanuela III upoznala na otvaranju Svetske izložbe savremenog slikarstva u Veneciji, u februaru 1895.
Sa njim se, zapisla je Čelebić-Mitrović, zbližila na balu u Rusiji 26. maja 1896. godine, upriličenom povodom krunisanja Nikolaja II za cara Rusije i da mu je baš tu, na dvoru, za vreme svečanosti, rekla sudbonosno “da” i tako odredila svoj dalji životni put.
U avgustu iste godine, Viktor Emanuel stigao je u kraljevski dvor na Cetinju, gde je obavljena veridba, uz sve običaje i ceremonije. Svadba je bila u oktobru. Nakon veselja pred Biljardom, kraljevska jahta “Savoja” 19. oktobra 1896. krenula je iz barske luke prema Italiji i uplovila u luku Bari sa slavnim mladencima.
Venčanje je obavljeno u Rimu, u crkvi Santa Maria degli Angeli i u palati Dioklecijana, a Jelena je prethodno primila katoličku veru.
Zapisano je da je svoju vladavinu smatrala kao pogodnu priliku za činjenje dobročinstava prema svima onima kojima je to bilo neophodno. Glavno joj je bilo – služiti narodu. Zbog svoje nesebične požrtvovanosti, kraljica je uživala široku popularnost, o čemu je pisala brojna italijanska i inostrana štampa.
Tako je stekla međunarodnu slavu i sve velike evropske nacije su joj dodelile ordenje i odale priznanje.
Od svoje Crne Gore dobila je samo “izraze divljenja”, koji su jednoglasno izglasani 3. januara 1909. u Narodnoj skupštini – “zbog herojskih velikodušnih dela koje je učinjela na mestima katastrofe”. A 1937. godine od pape Pia XI dobila je zlatnu ružu za svoj humanitarni rad.
Guslarska verzija Jelenine udaje ne pominje ove činjenice, u toj pesmi , ona je nevoljno data Viktoru od Savoje.
Prema ovoj pesmi kada je crnogorski gospodar pozvao kćerku, na dan njenog venčanja, ona mu je rekla da je nesrećna njegovom odlukom, ali da će poštovati njegovu želju.
Njena ljubavna priča je nešto sasvim neverovatno, a njena žrtva vredna divljenja