Nekako u vreme početka pisanja dnevnika, još uvek devojčurak od šesnaest godina, Anka dobija prvog ozbiljnijeg udvarača. U pitanju je bio do ušiju zaljubljeni hrvatski pesnik i tvorac reči hrvatske himne, Antun Mihanović. Mihanović je kao konzul Austrije boravio u Beogradu, i kao učen i obrazovan gospodin bio rado viđen gost u kući Obrenovića.
Prilikom nekog od tih susreta planula je ljubav između Mihanovića i Anke. On, polaskan pažnjom mlade, pametne i lepe devojke, a ona zaljubljena u karijeru svog književnog idola i oduševljena njegovom pažnjom, a sve pod budnim okom Tirovlovih čiji je prijatelj bio Mihanović.
Zaljubljeni Antun tek stasaloj Anki piše sonet "Viđenje" i pesmu "Kamena djeva". Čak ide dotle da od Jevrema traži ruku njegove kćeri, kako bi je učinio svojom suprugom. Malo je verovatno da su Tomanija i Jevrem bili zadovoljni ovakvim razvojem situacije, posebno što je razlika između Anke i Mihanovića bila više od dve decenije. Anka je u tom trenutku imala samo šesnaest godina, a Mihanović četrdeset jednu.
Razrešenje neprijatne situacije doneo je apsolutni gospodar Srbije, knez Miloš, koji se pitao za sve, pa se i uplitao u bračne i porodične odnose svojih posilinih. Knez je bio neumoljiv - brak nije moguć zbog razlike u veri. Ni tadašnja čaršija, a ni istorija nisu poverovali u iskrenost ovog razloga, pošto su se Miloševa deca venčavala sa pripadnicima druge vere. Pravi razlog bile su, verovatno, političke spletke, jer je u to vreme na dvoru jačao uticaj francuske i engleske diplomatije. Tako je krajem 1838. godine Mihanović po hitnom postupku, a na zahtev kneza, opozvan u Beč. Da li su se Anka i Antun ikada više sreli, danas nije poznato, piše 011info.
Godine porodičnog života Tri godine posle Mihanovićevog odlaska i posle niza udvarača koji su se otimali za pažnju lepe princeze, porodica je odlučila da je vreme da Anka stupi u brak. Za mladoženju je odabran bogati i daleko stariji porodični prijatelj, temišvarski bankar i spahija Aleksandar Konstatinović. Venčanje je održano aprila 1842. godine i trajalo je tri dana. Zvanice su bili svi viđeniji ljudi, stari svat je bio ruski konzul u Beogradu, a brak je blagoslovio sam mitropolit beogradski Petar.
Zbacivanjem kneza Mihaila sa vlasti avgusta iste godine, čitava porodica odlazi u izgnanstvo. Aleksandar i Anka porodični dom grade u Rumuniji i ubrzo dobijaju četvoro dece: Aleksandara, Tomaniju, Stanu i fatalnu Katarinu. Brak nije bio dugog veka i postoje zapisi da nije bio preterano srećan, jer je obrazovana i oštroumna Anka muža doživljavala kao dosadnog. Aleksandar umire 1858. godine, a mlada udova utehu nalazi u zagrljaju kontroverznog udvarača.
Zabranjena ljubav
Čovek koji je pao na Ankine čari bio je suprug njene pokojne sestre Simke, bogati zemunski i beogradski trgovac Jovan Germani. Skandalozna veza mesecima je bila predmet čaršijskih priča, a sve je kulminiralo kada je na svet došla njihova ćerka. Nazvali su je, ni manje ni više, Simeona-Simka. Ondašnje društvo bilo je na ivici sloma, a devojčica, ni kriva ni dužna obeležena žigom zabranjene ljubavi.
U narednim godinama, Jovan i Anka su živeli zajedno i odvojeno između Beograda i Temišvara. Germani joj je nudio da je oženi, da detetu da svoje prezime, ali je Anka sve to odbijala. Zahtevala je samo izdržavanje za Simku i plaćanje njenog školovanja. Ne može se reći da je prema devojčici osećala istu privrženost kao prema ostaloj deci. Čim je Simka malo stasala, poslali su je u nemački internat gde je boravila sve do majčine smrti.
Tih godina, čaršija je pričala da je imala mnoštvo udvarača i ljubavnika. Neki kažu da je zbog njene (ne) uzvraćene ljubavi na sebe ruku digao vaspitač njene starije ćerke Katarine, Damjan Pavlović. Govorili su i da voli kocku, luksuz, bogatstvo, špekulacije, lagodan život, a ponajviše državne spletke. I upravo je jednu od njih, najsmrtonosniju od svih, počela da pleta tih dugih večeri u svom salonu i da povlači poteze koji će vremenom dovesti do gašenja loze kneza Miloša, ali ne i njene sopstvene.
Smrtonosne ambicije Jedna od kontroverzi koja je pratila Ankin život, bilo je neobičan i blizak odnos sa knezom Mihailom. Sve je počelo u vreme prelaska Jevremove porodice iz Šapca u Beograd, kada su desetogodišnja Anka i osmogodišnji Mihailo počeli da se druže. Sa ulaskom u godine prvih zaljubljivanja, bratsko-sestrinski odnos je nekako prerastao simpatiju. Kažu da je patrijarhalna Ljubica bila veoma uznemirena kada je saznala da se njen sin i ćerka njenog devera "vole". Posle prvog šoka zbog veze bliskih rođaka, odlučila je da ovu neprirodnu ljubav na svaki način prekine. I uspela je u tome. Anka je ubrzo stekla brojne udvarače, a Mihailo je počeo da piše setne pesme svojim brojnim ljubavima. Ipak, iskra strasti između njih dvoje je ostala da tinja.
Prilika da se nešto uradi ukazala se po povratku kneza Mihaila na vlast u Srbiji. U to vreme, knez Mihailo je bio u nesrećnom i neplodnom braku sa Julijom Hunjadi. Osluškujući nezadovoljstvo čaršije, a i gajeći svoje ambicije da bar nekoga od svojih dovede na presto, a ko već ne može sama da se uda za kneza, počinje da spletkari protiv Julije. Ondašnje novine pisale su da je tih poslednjih godina kneževe vladavine buktao pravi mali rat između zvanične kneginje i njene ljute suparnice. Ankin salon se još jednom pokazao kao prigodno mesto za rešavanje političkih pitanja i pronalaženja saučesnika u ovom prevratu.
Za pobedničku figuru u ovoj igri, Anka je odabrala svoju najstariju ćerku Katarinu, koja je u to vreme stasala u lepu i umiljatu, ali ne preterano oštroumnu devojku. Tek punoletna devojka, veoma se dopala knezu koji se u nju smrtno zaljubio. Već je planirao razvod od Julije i žendibu sa Katarinom, ne obazirući se na upozorenja svojih saradnika. Bio je odlučan da ide protiv svih, pa i samog mitropolita koji nije odobravao brak dvoje bliskih rođaka.
Nezadovoljstvo zbog skandaloznog braka raslo je u narodu. Razlog nije bila samo razlika u godinama, srodstvo, već i očigledan i fatalan uticaj Anke na kneževu politiku. Kolika je bila Ankina moć nad knezom, i koliko je stanje u državi bilo kritično, govori i to da je grupa uglednih građana u kneževom ubistvu, a uz svesrdnu pomoć Karađorđevića, videla jedini način da Srbiju izbavi iz kandži smrtonosne ambicije.
Osveta iz groba Tog 10. juna 1868. godine, grupa u kojoj su se nalazi knez Mihailo, Tomanija Obrenović, te Anka i Katarina Konstatinović, u pratnji ađutanta Svetozara Garašanina i jednog služitelja, uputila se put Košutnjaka. Bilo je predviđeno da se zaljubljeni par, Mihailo i Katarina, zaputi u šetnju parkom, pod budnim okom majke i babe.
Dok su se peli uz zadnju stranu staze, pored šetača su prošla tri gospodina i pozdravila knjaza. U trenutku dok je knez odzdravljao, jedan od njih potegao je revolver i pucao u knjaza. Sledeći hici pogodili su Anku, koja se bacila pred napadača kako bi zaštitila ranjenog Mihaila. Jedan metak pogodio ju je u slepočnicu, a drugi pravo u grudi.
Burni život Anke Obranović Konstatinović završio se tog junskog dana na najtragičniji način - dok je branila svoju prvu ljubav.
Sudbina Ankine dece posle smrti majke pokazala se izuzetno zanimljivom. Ćerka Katarina, ranjena u Košutnjaku, kasnije se više puta udavala i živela podjednako skandalozan život kao i majka. Mlađa ćerka, Simka, udala se za rumunskog vlastodršca Aleksandra Lahovarija i postala najuticajnija žena Rumunije posle kraljice.
Zaostavština Ankinog sina Aleksandra traje i do danas. Jedini Ankin sin, kapetan Aleksandar Konstatinović, živeo je daleko manje skandalozan život, i iz braka sa Milenom Opuić dobio je ćerku Nataliju. Natalija se kasnije udala za crnogorskog princa Mirka, što ih je posle smrti kralja Aleksandra I Obrenovića stavilo u poziciju prvog pretedenta na srpski presto. Ipak, odluka je pala da na presto dođe kralj Petar I Karađorđević. Potomci Mirka i Natalije i danas žive u Francuskoj.
O ironiji koju samo Sudbina može da priredi, govori i to da je nasleđe Anke Obrenović nadživelo sve Obrenoviće i one koji su pravili urotu protiv kneza i nje.
