Sibirska tajga je jedno od najizolovanijih mesta na svetu. Površina od 8,1 milion kvadratnih kilometara prekriva čak deset odsto Zemljine kopnene površine, a njeni stanovnici su uglavnom medvedi i lisice tokom dana, dok se u večernjim časovima pojavljuju gladni vukovi. Kratka leta i duge hladne zime, tokom kojih temperatura padne i do 60 stepeni ispod nule, gotovo sasvim onemogućuju nastanjivanje ljudi. Ipak, gotovo 40 godina na ovim prostorima živela je porodica Likov.
Porodica je bila deo fundamentalističke pravoslavne sekte koja od 17. veka ne prihvata reformu crkve i napredak, pa su bili prinuđeni da beže. Pod Boljševicima više nisu bili sigurni ni u zabačenim selima, pa je Karp Likov 1936. godine okupio porodicu i povukao se duboko u šumu sa suprugom Akulinom, sinom Savinom i ćerkom Natalijom.
Nešto hrane i garderoba bili su sve što su poneli sa sobom u tajgu u kojoj su izgradili drvenu kolibu i dobili još dvoje dece, sina Dmitrija i ćeku Agafiju koji su tek 1978. godine videli nekoga ko nije član njihove porodice.
Naime, 1978. godine, grupa sovjetskih geologa je u potrazi za rudama gvožđa sasvim slučajno primetila porodicu.
Prizor koji su geolozi zatekli podsetio ih je na Srednji vek. Likovi su živeli u kolibi napravljenoj od svega što im se našlo pod rukom, dok je unutrašnjost bila prilično zapuštena i hladna.
U izolaciji u kojoj su živeli, Likovima je promaklo da se u međuvremenu odigrao i Drugi svetski rat. Premda nisu bili previše iznenađeni dostignućima savremenog sveta, nisu poverovali kada su im geolozi ispričali da je čovek bio na Mesecu. ali ideja o satelitima im je bila bliska, jer su već i sami uočili "zvezde koje se brzo kreću". Karp Likov, otac porodice, zaključio je da su "ljudi nešto izmislili i šalju na nebo vatre koje mnogo liče na zvezde".
Prilikom prvog kontakta naučnici su Likovim ponudili hleb, džem, keks, i druge namirnice, ali ovi su uglavnom sve to plašljivo odbijali, odgovarajući da im je "to zabranjeno". Jedina stvar koju su prihvatili bila je so.
Na pitanje da li su ikad jeli hleb, otac je odgovorio da on jeste, ali da njegova deca nisu. Hrana im se sastojala uglavnom od krompira pomešanog s mlevenim pirinčem i konopljinim semenom, uz sezonski dodatak divljih bobica, trava, korenja i mladih izdanaka drveća. U blizini kolibe protiče bistar potok, tako da je pitke vode bilo u izobilju, a povremeno su u zamke hvatali i životinje, u čemu se naročito izveštio sin Dimitrij.
Agafija Likov je danas jedina živa članica porodice, a u kolibi samuje od 1988. godine, kada je sahranila oca.
