Bacali su novčić i tako je odlučeno da Rendi neće spavati,a da će Brus pisati zapažanja o njegovom ponašanju. Eksperiment je počeo 29. decembra 1963. godine. Čak se i poznati istraživač sna dr Vilijam C. Dement sa Univerziteta u Stanfordu priključio ovom poduhvatu kao posmatrač, a propratile su ga i sve lokalne novine.
Do tada se znalo da nedostatak sna kod ljudi izaziva prvenstveno paranoju, ali i druge vitalne probleme. Bilo je još uvek nerešeno da li nesanica može da prouzrokuje smrt.
- Verovatno sam bio jedina osoba na planeti u to vreme koja je zapravo istraživala spavanje. Rendijevi roditelji su bili jako zabrinuti, pošto se tada još nije utvrdilo da li može da se umre, ako se ne spava dovoljno dugo - rekao je Dement.
Po uslovu Rendijevih roditelja, eksperiment je posmatrao i poručnik Džon Ros iz Jedinice za medicinska neuropsihijatrijska istraživanja američke mornarice u San Dijegu.
Kako je sve uticalo na Rendija?
Prva faza eksperimenta je dobro prošla za njega, iako je tada imao samo 16 godina. Ali, kako se eksperiment nastavljao, uočeno je da ima propuste u pamćenju, dok su prve halucinacije počele četvrtog dana.
Već petog dana imao je živopisnije halucinacije. Ispred sebe je video šumsku stazu, a ne sopstvenu kuću.
- Nakon tog trenutka nije više bilo uspona, samo padova i padova. Bilo je kao da mi neko stavlja brusni papir u mozak. Moje telo je to dobro podnosilo, ali moj um je bio pogođen - rekao je on.
Narednih dana njegov govor se usporio i bio je nerazgovetan. Sposobnost pamćenja mu je bila svedena na minimum. Uprkos tome što uopšte nije imao fokus, još je uspevao da igra stoni tenis kako bi ostao budan, ali je proživljavao velike napade paranoje.
Poslednji dan eksperimenta
To dana Rendi je imao skroz bezličan pogled. Njegov glas bio je monoton i nejasan. Morao je stalno da prima nadražaje spolja, kako bi odgovarao na pitanja. Nije pamtio šta je radio, a njegove motoričke sposobnosti su bile minimalne.
Rendi Gardner je tako postavio novi svetski rekord u nespavanju od 11 dana, odnosno 264 časova.
Naučnici su posmatrali njegovo ponašanje narednih nekoliko noći, kako bi pratili njegovu REM fazu sna i bili sigurni da se vraća u stanje pre početka eksperimenta.
Tada se zaključilo da su tokom nespavanja područja njegovog mozga konstantno bila uspavana, što je uočeno na indentičnim eksperimentima na pacovima.
Posle toga su mnogi postavili nove rekorde u nespavanju, ali se oni više ne upisuju u Ginisovu knjigu, kako se ne bi podsticale aktivnosti koje mogu da životno ugroze učesnike.
