"Jednom sam sahranio mladu ženu," priseća se otac Longin.
"Bila je zima. Nakon sahrane, četiri deteta su ostala na groblju. Svi su otišli, a ovo četvoro je stajalo na minus 25 stepeni, smrznuti, dok su na bosim nogama imali samo gumene čizme.
Najmanja od njih je bila sićušna, mala devojčica. Pitam je: "Zašto ne ideš kući?", a ona mi kaže: "Nećemo bez mame. Sada nemamo kud."
Saznajem da ih je otac napustio, a majku su upravo sahranili.
"Vaša majka je sada na nebu. Njoj je sada dobro. Hoćete li vi da živite sa mnom?" Klimnuli su glavama. Doveo sam ih u naš manastir."
----
"Samo nekoliko meseci kasnije, zatičemo ispred manastirskih vrata novorođenu devojčicu koju su ostavili u kutiji od banana. Majka je rodila na novogodišnju noć, i ostavile je pred našim pragom. Skoro potpuno smrznutu.
Odveli smo je u bolnicu. Svi lekari su nam rekli da nema šanse da dete preživi. Ali uz Božju pomoć, devojčica je ipak spašena. Doktori su joj dali ime Srećka. A mi je zovemo Kata."
----
Otac Longin je upoznao Stefana u internatu za decu sa invaliditetom. Dečak rođen bez ruku, veselo je iskočio pred oca Longina i recitovao mu svoje stihove. Tokom cele posete oca Longina internatu, Stefan ga je pratio u stopu. Kada se otac spremao da krene, Stefan je pritrčao, prilepio svoje milo lice uz ruku oca Longina i zaplakao:"Povedi me sa sobom, molim te!" Otac se zaplakao i poveo Stefana sa sobom.
Vladika Longin Černovicki, iguman Bančenskog manastira u Ukrajini, odgaja više od 400 odbačene dece i siročića, a lično je usvojio 253 njih. Ovo je njegova priča
