Putovala su tako dva monaha, i došla do grada u kome je živela mlada žena, čekajući da izađe iz svoje nosiljke. Kiša je napravila duboke bare i nije mogla da siđe a da ne urplja krajeve svoje svilene haljine. Stajala je tako, izgledala veoma ljuto i nestrpljivo. Grdila je sve prisutne, ali oni nisu imali gde da spuste svoje teške torbe kako bi joj pomogli da siđe.
Mlađi monah je uočio ženu, ali ništa nije rekao, i prošao je pored nje. Stariji monah ju je brzo podigao, stavio je na leđa, prebacio preko vode, i spustio je na drugu stranu, gde je bilo suvo. Ona nije zahvalila starijem monahu, samo ga je odgurnula sa puta i otišla.
Kako su nastavili putem, mlađeg monaha počele su da muče misli. Nakon nekoliko sati, kada više nije mogao da izdrži, rekao je: "Ona žena je bila veoma sebična i nekulturna, a ti si je podigao na svoja leđa i nosio je! A onda, nije ti ni zahvalila!"
"Spustio sam ženu pre nekoliko sati," odgovorio mu je stariji monah. "Zašto je ti i dalje nosiš?"
Koliko je to lepo rečeno? Kada razmišljate o nečemu lošem, o lošim ljudima ili njihovim postupcima prema vama, sami birate da se okružite negativnom energijom i osećate se loše, besno i uznemireno. Ova osećanja ne treba zadržavati u sebi, jer štetite samo vama. Na loše situacije zaboravite, pustite ih, potisnite iz memorije, tako ćete živeti lepše.
Sami biramo čime ćemo okupirati pažnju, a to utiče na kvalitet život i naša osećanja. Uvek birajte lepe misli, to je sva mudrost života.
