Istraživanje zahteva vreme, posvećenost, a zdrav porodični život, takođe, traži svoje. Ako se želi postići i jedno i drugo, neophodno je pronaći osobu koja ima razumevanja i dara da svojom ljubavlju podstiče. Tu je i finansijski problem, od nečega se mora živeti, a naučni rad često nije unosan… Milutin Milanković je ozbiljno razmišljao o ovom problemu.
Milutin se kao mladić umeo lako zaljubiti:
“Najbolje je biti istinit i iskren. I zato neću kriti da sam, naročito u mojim mladim godinama, bio lako povodljiv, nestalne, romantične, a i zaljubljive prirode.”*
Vremenom je sazreo, postao stabilna ličnost koja se razumno odnosi prema životu i pitanju ženidbe.
U Beču je završio Tehničku višu školu, a potom nastavio da radi kao građevinski inženjer sa velikim uspehom. Objavio je i nekoliko naučnih studija. Najvažnije od svega u životu bilo mu je da dođe do naučnih otkrića. Bio je svestan svojih mogućnosti. Sam je rekao da njegove ambicije nisu bile male. Svoj stav će svojim docnijim otkrićima potvrditi kao razložan.
Posao vanrednog profesora u Beogradu prihvatio je 1909. godine. Obradovao se jer je takav posao čast i priznanje, a uz to će imati vremena za naučna istraživanja i živeće sa svojim narodom.
“Živeo sam skromno, no bezbrižno i, što je glavno, bio gospodar svog vremena…”
Iznajmio je sobu u Balkanskoj ulici, u blizini hotela “Moskva”. U zgradi u kojoj je iznajmio sobu, vlasnici su nudili i hranu. Tu se hranio po povoljnim cenama, a bio je zadovoljan količinom i ukusom hrane. Kako je iz Beograda često mogao da odlazi u rodni Dalj (Austrougarska), izračunao je da time dosta novca uštedi. Ali, on je i beskrajno voleo svoj Dalj i prelepi Dunav, “večno silnu reku”. Raspuste, praznike i vikende provodio je sa majkom, braćom, sestrama i rodbinom… Time se u njegovom životu i radost uvećavala.
Uredio je svoju prostranu sobu delom nameštaja i bibliotekom iz Beča. U sobu – stan je smestio polovinu svoje garderobe, a drugu polovinu odneo je u Dalj. Odlazeći u Dalj nosio je sa sobom samo svoje naučne beleške od kojih se nikad nije odvajao. Tada još uvek nije znao da li će Beograd biti njegovo stalno mesto boravka ili će ga put naučnika voditi u neka druga mesta.
“Tako je moj stan ličio na privremenu sobu putnika. A kao takvog sam i sam sebe smatrao.”*
Stekao je nove prijatelje, širio poznanstva. Osećao se prijatno u Beogradu. Radio je svoj posao i nije razmišljao o unapređenju za redovnog profesora, jer je za to bilo potrebno vreme.
“Neoženjen, imao sam osiguranu egzistenciju i mogao se u punoj meri posvetiti svome naučnom radu, a o daljoj, maglovitoj, budućnosti nisam vodio brigu, već uživao u sadašnjosti koja mi je postajala sve milija.”
Nakon godinu dana boravka u Beogradu, odlučio je da zatraži srpsko državljanstvo. Uvek se savetovao sa majkom, ukazujući joj time poštovanje i ljubav, ali o važnim životnim pitanjima razgovarao je otvoreno samo sa “poočimom” – ujka Vasom. Ujak ga je savetovao i pomagao na druge načine, nadoknađujući mu oca koji je rano umro.
Majčin odgovor je predvideo:
“Šta imaš da se predomišljaš! Godinama sam strepila da se u Beču ne oženiš nekom Švabičendom i ne otuđiš se od svoga roda, a sada mi ta briga pade sa duše!… Uvek si želeo da budeš profesor, a to si, evo, postao, i to u svome narodu… Još samo da se dobro oženiš, osnuješ svoju porodicu, pa si postigao sve što ti život može da dade.”
Ujka Vasu je obavestio da zarađuje samo za skroman život; da je nedavno odbio posao redovnog profesora na tehničkom fakultetu (redovan profesor ima duplo veću platu) jer mu je veća čast da bude vanredni profesor na filozofskom; kako njegova namera nije da samo bude predavač , već pre svega da bude naučnik. Rekao je ujaku da su ga njegova skromna primanja i njegov životni cilj doveli do zaključka da se neće ženiti. Milutin je indirektno tražio da mu ujka Vasa da podršku za ostanak u Beogradu, pa i za odluku da se neće ženiti, što je majci prećutao.Ujak je, bez pomena braka, dao podršku Milutinu:
“Ostani u Beogradu da se oslobodiš ove carske odeće! Pa makar i sirotovao!”*
Milanković predaje, istražuje i tek ponekad se uključuje u izgradnju nekog zanimljivog projekta, ne zbog novca, već zato što je projekat smatrao važnim, večnim (npr. izgradnja većeg broja istovetnih mostova na železničkoj pruzi Beograd-Niš).
Milanković je bio u oba Balkanska rata kako bi pisao ratne izveštaje, a čim bi se vratio, ponovo je sedao za svoj sto i nastavljao da istražuje.
Njegova posvećenost nije podrazumevala da je bio otuđen od društva. Družio se sa svojim prijateljima, odlazio na salonske zabave. Svugde je bio lepo primljen. Kao profesor, neko ko je studirao i živeo u Beču, lepo obučen i prijatan u razgovorima… postao je dobra prilka za bogate beogradske devojke. Manjak novca uopšte nije bio problematičan po pitanju ženidbe. Njegovo ranije zapažanje nije u njegovom slučaju imalo osnova, jer je mogao da bira bogatu devojku:
“Video sam svojim očima kako bedno žive moje kolege koje su imale porodicu, a koliko bolje oni koji se ne oženiše.”
Međutim, brak za Milutina nije bio sredstvo kojim se dolazi do novca, novac uopšte nije bio njegov cilj. Za svoja istraživanja koristio je knjige, papir i olovku. Za to je imao novca. Bilo mu je važno vreme potrebno za proračune, ali i duševni mir.
Skretali su mu pažnju na ovu ili onu priliku… On se dobro osećao u prisustvu beogradskih devojaka, ali nije nameravao da bilo koju zavede. Bile su mu lepše, bliskije i milije od bečkih.
“…osećao sam se među njima kao Apolon među muzama”.
Ni jednu od tih “muza” nije izdvojio kao neku koja ga je dublje dodirnula. Samo će za jednu reći da mu je, pre Tinke, bila draža od ostalih. Devojke koje su volele njegovo društvo, nakon izvesnog vremena, shvatile bi da nema ozbiljnih namera i udavale se za druge.
Jednog je dana dobio ozbiljnu provodadžijsku ponudu. Gđa Olga, žena njegovog prijatelja Stanoja Stanojevića, pozvala ga je u goste i ponudila se da mu isposreduje brak sa lepom i obrazovanom devojkom po imenu Tinka tj. Hristina Topuzović, koja divno peva, govori nekoliko jezika, a uz to je i bogata. Rekla mu je da “bolju partiju ne može sam pronaći na Zemljinoj kugli”*. U svom obraćanju bila je ozbiljna, gotovo stroga. Uredila je zajedno sa suprugom i da je diskretno upozna. Poveli su ga na njenu slavu. Ostali su dugo, bili su poslednji gosti i tada su zatražili pesmu. Tinka je radosno počela da peva, a sestra Dinka je pratila na klaviru. Milanković je bio očaran. Nije mogao da veruje da je gđa Olga zaista bila u pravu i da uopšte nije preterala. Nakon sto su napustili kuću, ljubazno joj se zahvalio na dobroj informisanosti.
Milanković je nastavio da živi uobičajeno, kao da se ništa nije dogodilo. Pomalo čudno, jer se iskreno zadivio Tinkom, njenom crnom kosom, glasom… I dalje je razmišljao po principu ili žena ili nauka, a tu je već doneo odluku koju nije imao nameru da preispituje.
Ubrzo je ponovo pozvan na razgovor kod gđe Olge. Njegov prijatelj Stanoje je u početku slušao tok razgovora, potom počeo da se smejulji, dodao bi po koji komentar kako bi razgovor između njegove žene i njegovog prijatelja bio zanimljiviji. Na kraju razgovora zdušno se smejao zajedno sa svojim prijateljem, ali gđa Olga je ostala ozbilna i nepokolebljiva u svojoj nameri.
Gđa Olga je rekla Milutinu da ga prati rđava reputacija, jer zavodi devojke, one se ponadaju, a on ništa ne preduzima. Milanković se branio time da je samo uljudan i kulturan u ophođenju sa devojkama i da ih nije zavodio.
“- Ali takvim ponašanjem kompromitujete mlade devojke.
– Kunem vam se da od mog ponašanja prema njima nijedna od njih nije ostala u blagoslovenom stanju da bi se time kompromitovala.”
Potom gđa Olga reče da time rasteruje ostale prosce, a Milutin odgovori kako će svakoj devojci ubuduće govoriti da ide u kaluđere. Rekla mu je, otresito, da što se tiče gospođice Tinke, mora odmah odgovoriti, jer ona ima mnogo prosaca.“
- A ja da se postrojim sa tom gospodom u red pa da ponizno čekam kog će da izabere?
… Aha! Zato se kod nas kaže: isprositi devojku! Nisam prosjak”
– Prosilac! – ispravi me Stanoje.”
Uprkos šalama, gđa Olga je tražila definitivan odgovor. Milanković je ipak hteo da razmisli. Rekao je da će dati svoj odgovor nakon kraćeg putovanja do Beča, uz šaljivu opasku da će se tako lakše ohladiti od Tinke.
Provodeći dane u Beču, razmišljao je o Tinki. Svidela mu se, nije bilo spora. Ali, razmišljao je, da li će uz tako lepu ženu postati salonski čovek i zaboraviti na nauku. Kao da ga je grom udario, kad je pomislio na takvu mogućnost. Ne, nije ženidba za njega – zaključio je. Još kad je otišao da sluša Betovenovu V simfoniju, dožive je potpuno drugačije nego što je doživljavao ranije; note su ga vodile u zanos, kretao se po nepoznanicama koje su njemu date da ih dokuči. Rešio je, definitivno, da svoj istraživački rad mora da dovede do “pobede”*. Poslao je razglednicu sa pozdravima Tinki i njenoj sestri, a po povratku, kratko i jasno, obavestio gđu Olgu da nema nameru da se ženi.
Slučajni susreti zbližili su Milutina i Tinku. Njena sestra uvek je bila sa njima. Razgovarali su o mnogo čemu, razgovori su bili prijatni, vremenom sve duži i duži. Milutin je bio opušten, jer nije imao nikakvih skrivenih namera, ali čini se da je Tinka prikrivala svoje emocije. Radovala se njihovim susretima, odlazila u šetnju sa sestrom baš u vreme kad je Milanković imao pauzu na fakultetu. Tinka je slutila da će iz njihovih dugih, prijateljskih razgovora uspeti da probudi emociju kod Milutina. Upoznala ga je u njegovoj iskrenosti, razumela ga, pronašli su mnogo zajedničkih interesovanja… Bila je u pravu. Osvojila ga je u potpunosti, samo je on poslednji to primetio. Njegove kolege, pa i studenti , uvideli su promene u njegovom ponašanju pre no što se Milanković usudio da sebi prizna da je voli.
Kad je sebi priznao sopstvena osećanja prema Tinki, otišao je u Dalj da nagovesti majci i ostaloj rodbini kako ima nameru da se oženi. Po običaju, tražio je i dobio njihov blagoslov. Tada je već imao 35 godina. Vrativši se u Beograd, bez dvoumljenja, najavio se Tinki da će doći u kratku posetu. Obukao se svečano i krenuo u prosidbu. Tinka ga je uzbuđeno dočekala. Kad je čula Milutinove reči:
“Ja sam načisto sa svojim osećanjima, no ne znam kako stoji sa vašim, gospođice.”
Tinka je odmah, ne čekajući da čuje išta više, ushićeno i začuđeno odgovorila: “Pa zar vi još sumnjate!”
Zagliše se strasno, no uđe sestra i Tinka joj dobaci reči sreće i objašnjenja: ”Venčali smo se.”
Vest se bzro proširila Beogradom, svi su ih zaustavljali, čestitali… a oni su hteli da budu sami. Otišli su u botaničku baštu.
“Bašta je bila u punom cvetu, nebo plavo i veselo, vazduh pun mirisa. I Tinka je bila vrlo vesela. Baš tog dana stiže joj iz Pariza nova letnja haljina, finog materijala, savršena kroja i ukusa. Tako odevena, a ozarena suncem i veselim osmejkom, izgledala je zanosno. I ja se osetih u punoj sreći.”
Tu je Milanković počeo razgovor kojim je sebi hteo još jednom da potvrdi da će sa Tinkom živeti srećno i da njegov naučni rad neće trpeti.
“Ova bašta liči na zemaljski raj, no život to nije.”*- reče Milutin.
Predočavajući joj različite životne teškoće, Tinka je za sve imala isti odgovor: u dvoje, sve će biti lakše.
Odlučili su da se odmah venčaju, da se Milutin preseli u njen stan i da krenu na svadbeno putovanje: Dalj – Beč – Ženeva.
Venčali su se juna 1914.godine uz kumove i starog svata, a potom su krenuli za Dalj.
U Dalju ih osim srećne rodbine sačeka i nesrećni I svetski rat. Njihovi lepi planovi ostali su san, ali njihova ljubav ostala je stvarna. Austrugarske vlasti odvele su Milutina u zatvor – logor; priveo ga je sunarodnik i omogućio mu solidnu prostoriju… Tinka je htela da krene sa njim u logor, ali to nije mogao da dozvoli . Bila je uporna. Dogovorili su se da ona bude u Karlovcima na slobodi i da ga posećuje. Tinka je uz pomoć poznanstava izdejstvovala slobodu za svog voljenog, da zajedno žive u Karlovcima. Proveli su zajedno nekoliko nedelja u Karlovcima, srećni i zaljubljeni, šetali u prijatnoj jesenjoj atmosferi … a on bi uvek našao vremena da zaviri u svoje naučne beleške i napreduje. Nov poziv za građane koji nisu državljani Austrougarske ih je razdvojio.
On odlazi u Nežider, a ona je po njegovom savetu trebala da se vrati u Dalj ili da ode kod sestre u Ženevu. U logoru je, sa nekoliko zatvorenika sa kojima se sprijateljio, koliko se moglo, pratio ratna dešavanja, ali i listao svoje beleške… Tinka i ujka Vasa izdejstvovaše mu slobodu u Budimpešti. Ponovo će zaiskriti sreća zajedničkog života, sviranje na klaviru i rad na naučnom istraživanju.
Milanković odlazi svakodnevno u biblioteku, ali uvek bira sobu sa pogledom na voljeni Dunav, Dunav koji ga je u Dalju podsećao na Nil. Milutinu je za vreme boravka u Budimpešti umrla majka (1915); boluje, skrhan je… Sreća mu se ipak osmehnu, iste godine, kad na svet dođe sin Vasilije.
“Srce mi poigra od radosti.”
Nakon završetka rata, Milutin ponovo živi sa porodicom u Beogradu. I tu ostaje do kraja života.
Verovatno je Milutin Milanković i Tinki približavao, jednostavnim rečima, svoja naučna razmišljanja:
“Naša atmosfera, o tome nema sumnje, ženske je prirode, ona treperi pod žarkim poljupcem Sunca…”
Živeli su u skladnim odnosima, razumeli se i jedno drugom donosili samo sreću. Sa dolaskom na svet Vasketa, njihova sreća se zaokružila u potpunoj harmoniji.
Nijedna nedaća nije ih razdvojila, a bilo ih je dosta. Zajedno su uspeli sve da prebrode i da životne rane u zajedništvu zacele. Milanković je ostvario svoju životnu misiju, svet je priznao njegovu veličinu, a uz to je uspeo da ima i srećan porodični život.
Možemo se zapitati kuda bi Milutina život odveo da nije bilo ljubavi ili kakva bi bila njegova sreća da se ostvario samo u nauci… Jednostavan je odgovor na sve te dileme: u dvoje, kad se iskonski voli, sve je lepše, podsticajnije i punije ili kako je Tinka rekla : sve je lakše.
