Jovan Dučić je najznačajniji pesnik srpskog modernizma i najznačajniji liričar zlatnog doba srpske književnosti. Najveći filozof među pesnicima i najveći poeta među filozofima.
Ovako je govorio veliki Jovan Dučić:
- U ljubavi, kao i u religiji, sve počiva na osećanju i na verovanju u neverovatno.
- Ljubav i moral nisu rođeni zajedno, niti se voze istim kolima: jedno je stvar Božja, a drugo pronalazak čovekov.
- Žena oprašta, ali ne zaboravlja; muškarac zaboravi i kada ne oprosti.
- Više nam škode u životu rđavi jezici, nego rđava srca. Nikad jedan rđav čovek nije u stanju da učini ljudima onoliko zla koliko jedan zao jezik; jer ružne reči ostanu i kad se ogovarač zaboravi.
- Velika je nesreća kad čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa kad ne zna šta može.
- Neprijatelji, to su samo naši prerušeni prijatelji koje od nas deli samo kakav nesporazum ili predrasuda.
- Čovek se ne boji samo opasnosti koja postoji, nego još više opasnosti koju sluti; boji se i mogućeg i nemogućeg. Uobražene opasnosti su najdublje, i uobraženi neprijatelji su najkrvoločniji.
- Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata – i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.
- Zaljubljeni se danas očajno vole, kao što sutra mogu očajno da se omrznu, a oni se omrznu bez stvarnog povoda, kao što su se zavoleli bez stvarnog razloga.
- Najbolji prijatelji, to su oni u čijem društvu možemo da ćutimo, a da se ipak osećamo dobro kao i da najsrdačnije razgovaramo.
- Ako ljubav zavisi od naše slobodne volje, zašto ne prestanu da se vole oni koji bi hteli da prestanu? Naprotiv, plaču od bola i robuju ljubavi, čak i oni ponosni ljudi koji inače smatraju ropstvo za najveće zlo; i rado se lišavaju zbog ljubavi nečeg čega se nikada nisu hteli odreći; i nose svoju ljubav kao bolest i okov; i žive u strahu da ne izgube samo onog kog vole.
