Karantin je kod mnoge urbane populacije naprasno izazvao žal i želju da se presele da žive na selu. Govorim o onima koji nemaju vikendice ili imanja. Ali selidba na selo nije uvek jednostavna.
A tu je i zanimljivo pitanje smeštaja za vreme Sudnjeg dana – apokalipse, jer ovi dogadjaji oko pandemije i karantina navode i na ta razmišljanja i apokaliptične misli. Par crtica na tu temu, možda nekome pomognu.
Znamo dosta raznog sveta koji živi na selu, koji se preselio na selo ili je makar pokušao da živi na selu. Selidba na selo nekome bude pun pogodak a neko se i pokaje, pa se vrati. Život na selu je mirniji, zdraviji, produžava život, ali selo nije opšta kategorija i bajka, nekada zna da bude i utopija.
ŽIVOT NA SELU
Svi koji planiraju da žive malo na selu a malo u gradu, susreću se sa problemom transporta i gubljenja vremena u putu od sela do grada. U početku, ideja da je selo na pola sata, sat od grada, ne deluje tako problematično, ali vremenom počne da zamara ta stalna vožnja, gužve na putu te trošenje vremena. A tu su i troškovi goriva, koji nisu mala stavka.
Infrastruktura na selu kod nas zna da bude iznenadjujuće loša, od vode, struje, interneta, telefona, kanalizacije (izlivanje septičkih jama, visok vodostaj podzemnih voda), loših i neprohodnih puteva, do snabdevanja, prodavnica, apoteka, zdravstvene pomoći. To treba sve proveriti pre selidbe na selo ako je neka od tih stvari bitna za vas.
Sećam se dva događaja – advokata od 83 godine koji je morao da proda divnu vikendicu pored Beograda i vrati se u grad zbog toga što niko nije imao da mu donese lekove i nije imao apoteku i doktora blizu, te kada smo se posle skijanja spuštali sa Babinog zuba (Stara planina), čitavih pola sata nismo imali signal mobilnog na putu. A priroda okolo divna, dodje ti da se preseliš tamo :-)
I trebate biti svesni kad je u pitanju selidba na selo, da iako u svakom selu ima neki majstor, ili ga ima u susednom selu, izbor majstora za popravke ili izgradnju je sužen. Ako planirate bazen da napravite, postavite solarne panele ili neku složeniju instalaciju, za to morate sačekati i platiti gradske majstore.
U Vojvodini je voda za piće problem po više osnova. Mnoga mesta nemaju dobru vodu za piće. A ni za pojenje stoke.
Najveći problem je što su podzemne vode u Vojvodini (ali i po nekim mestima Srbije) sve zagađenije od intezivne poljoprivrede i stočarstva, a mi, poznato je, imamo niske ekološke standarde oko prečišćavanje stočnih produkata (mokraće krava, svinja i kokošaka koja zagadjuje podzemne vode) i forsiramo NPK dđubrenje na veliko (koje takođe zagađuje podzemne vode), uz puno pesticida i insekticida.
Još jedan problem ravnice je vetar. Negde tako duva vetar po nekim selima, da su nenaviknuti „gradžani iznenadženi i uvredženi“ što se vetar nikako ne smiruje i mrsi im kose – stalno im duva neka promaja. U tom smislu za nekoga selidba na selo može da bude zdravstveni izazov.
Ne treba da napominjem da je priroda na selu zahtevna, da ona stalno buja i mora mnogo da se radi da bi se ona savladala – lišće, korov, sneg, poplave, blato, ose, zmije, krtice, pacovi, divlje životinje traže stalni angažman i održavanje. Ko je lenj i mrzovoljan oko fizičkog rada, ko je suvi intelektualac i usedelica, ili fizički nije sposoban, selo nije za njega.
A ako možda poželite da živite na salašu, to jedno ljupko usamljeno ostrvo prirode usred njiva, može vas odjednom iznenaditi toksičan vetar od strane komšija koji obradjuju i prskaju svoje njive hemikalijama za njivu. To se ne dešava tokom cele godine, samo u par perioda kada se mora, ali to postoji kao toksičan momenat koji bude šokantan.
U brdima i malim selima je druga problematika, tamo mahom fali malo boljih puteva, a sneg kada zaveje, ostajete tu gde ste ako nemate veliki džip sa pogonom na sva četiri točka ili bager da vas izvuče. Često ostanete po manjim selima i bez struje, pa vam je grejanje na drvo obavezna opcija.
Morate biti svesni i jedne socijalne kategorije – druženje sa ljudima na selu.
Ako se nađete sa komšijama u selu na dobroj osnovi, super je, ali ako se ne nađete, a kulture grada i sela se dosta razlikuju, može biti problema. Možete postati usamljeni čudak u selu. I onda vam selidba na selo postaje noćna mora.I morate biti svesni da će vam prijatelji iz grada dolaziti na selo u goste samo kada ih zovete na ručak, pečenje, roštilj, neku proslavu. Neće vam doći samo na kafu, niti na rakiju, ili ispijanje vina pod rascvetalom trešnjom – ne, moraju da imaju jaču motivaciju. A to sve vas košta novca i vremena. Doduše i njih kao goste isto košta novca da dodju do vas, pa koliko imate bogatih gradskih prijatelja a i vi ste sami izdašni domaćin, toliko ćete i imati druženja na selu sa umetnicima i naučnicima iz grada.
I najbitnija stvar za urbane ljubitelje kafića, u selu nema kafića i espresa koji ispijaju maheri iz kraja i prave kombinacije. Tamo u popularnim seoskim okupljalištima dominiraju lokalni meštani, reski i direktni, baš kao i rakija brlja koja se tamo pije po kafanama.
KUĆA ZA SMEŠTAJ SUDNJEG DANA
Epidemija i karantin su nas podsetili na mogućnost da možemo kao zajednica da postanemo društvo Velikog brata ili da počnemo da živimo pod upravom prorokovanog Antihrista koji dolazi u zadnja vremena.
U tom smislu mnogi razmišljaju kako da se isele iz velikih gradova gde će možda vladati strahovlada, nestašice hrane i vode i kontrola kretanja, te planiraju da se presele na selo i žive u seoskom raju zaštićeni od pošasti posmodernog društva.
Dosta se naivno razmišlja da se uzme kućica na brdašcu, možda da se brzo napravi montažna kuća, negde pored šume, sa potokom, da se postave solarni paneli, da kuća bude samoodrživa, da se iskopa podrum i napuni svim potrebnim namirnicama i potrepštinama za 3 godine usamljeničkog života.
Znam za jednu osobu koje je to napravila pre 15 godina – kuća je svojevrsno sklonište, stim da je uradila čak i tri podzemna tunela za beg iz kuće, ako neko neprijateljski naidje.
Jedino što ta „mudra osoba“ nije razmišljala je da joj je kuća preblizu grada, na 20 km od Beograda i da će horde gladnih i žednih beskućnika iz grada ako se desi neka apokalipsa prvo nagrnuti na lepe objekte u kraju koji sve imaju.
Koga ta tema o preživljavanju apokalipse zanima najbolje je da temu istraži na američkim sajtovima koji se time bave, jer su oni istražili sve mogućnosti života u divljini i daju gomilu saveta – šta vam sve treba i u kojim količinama, kako se konzervira hrana – jer vam brašno ne može dugo stajati a da vam se ne ucrvlja, kako prečišćavati vodu iz prirode ako vam nestane, koje alate morate imati u skloništu za svaku namenu, koja semena biljaka koristiti (ne možete saditi jednogodišnje hibridna semena), koje su biljke poželjne za preživljavanje, kako se naoružati, kako se zaštititi od radijacije i slično.
Amerika je puna apokaliptičnih sekti koje samo o tome raspredaju, pa su zaista postali specijalisti za te oblasti.
A ima o čemu da se razmišlja na tu temu, zaista.
Naime, kod apokaliptičnih scenarija, vaša kuća ne sme biti blizu grada a ni blizu sela, mora biti najmanje 40 do 50 km udaljena od naseljenog mesta, jer će gladni gradjani iz grada ili seljani iz prvog sela prvo pojuriti kod vas po hranu i opljačkati vas.
Ako živite u nekom selu i okućili ste se kao dobar domaćin, u vremenu krize prvo će vas napasti vaše komšije ako budu gladne ili ste na drugom ideološkom (političkom, religioznom) spektru razmišljanja od njih.
Za vreme velikih ratova seljaci su uvek bili pljačkani od strane vojski koje su tuda prolazile ili od gerilaca, paravojski i bandi. Često su seljaci i ubijani iz ideoloških razloga, pa ne treba biti na putu kuda vojske prolaze. Teško je to znati kuda će neko u budućnosti prolaziti ali se može pretpostaviti da niko neće ići u neke pustare.
U Americi nije problem živeti u divljini daleko od sveta, oni imaju ogromne nenaseljene teritorije i parkove, pa mogu kuću da zavuku 200 km od naseljenog mesta, u nekoj planinčini ili šumi. U Srbiji je to nemoguće. Zato je selidba na selo kao projekat dočeka apokalipse kod nas upitna.
Solarni paneli vam, na primer, ništa ne znače, jer se lako vide i neko će doći da vas opljačka i da ih uzme, neka banda, paravojska ili susedno selo. Isto se odnosi i na minihidrocentralu, vidljiva je.
Opet, teško je živeti sam u svom skloništu jer kad si sam ne možeš da se suprostaviš bandama koji će vozilima krstariti i tražiti hranu i resurse po kraju (pogledati film Pobesneli Maks na primer).
Zato po nekim misliocima treba živeti u komunama istomišljenika i biti naoružan. Ali kada si u komuni, onda si svima vidljiv i poželjan plen. Uz to, savremena tehnologija i dronovi omogućavaju vladarima iz grada da lako pretražuju teren i pronalaze odbegle usamljenike.
Tako da ako hoćeš da se sakriješ u apokaliptična vremena, ne smeš da imaš vidljivu kuću, ne smeš da ložiš drva, dim se vidi, a čime ćeš onda da se greješ i na čemu ćeš da kuvaš? Gde ćeš da živiš, u pećini?
Sve su to zanimljiva pitanja i razmatranja o kojima se ne razmišlja ali se zato sanja idiličan život na selu i pre i za vreme Apokalipse.
„Selo moje lepše od Pariza …. “
