Imala sam 34 godine kada sam shvatila da sam se pretvorila u debelo lenjo prase. Pri najmanjem naporu dah mi se ubrzavao i skraćuvao, srce mi je lupalo kao ludo, a zglobovi su me "ubijali". Ali čvrsta rešenost da nešto promenim desila se onog momenta kada sam na fotografijama videla svoje telo dok sam stajala u društvu prijatelja. Tada sam se zarekla da moram da izađem iz ove crne rupe u koju sam upala.
Prvi koraci
Prvo sam dobro pogledala sve oko sebe. Živela sam u kući pretrpanoj stvarima: police pune knjiga i suvenira kupljenih bez reda. Stvari su virile iz svakog ugla. Prišla sam frižideru i otvorila ga. Ruke su mi se tresle od gladi a u glavi mi je bila panika i depresija smešane u jedno osećanje beznađa. Ne znam šta se sa mnom desilo, ali znam da sam izgubila kontrolu nad svojim životom.
Ta činjenica me toliko uznemirila da sam kao u nekoj euforiji prvo pobacala sve nepotrebne stvari iz kuće. Bacila sam čak i one "stvari za nedaj bože". Uzela sam kantu za smeće i u nju natrpala skoro sve stvari iz frižidera. Bacila sam nepotrebno suđe iz kuhinje, rasčistila sobe i kupatilo i kao deo "velike odluke" isključila sam telefon.
Odlučila sam da sklopim pakt sama sa sobom: od sada ću raditi ovo svaki dan