Imala sam 34 godine kada sam shvatila da sam se pretvorila u debelo lenjo prase. Pri najmanjem naporu dah mi se ubrzavao i skraćuvao, srce mi je lupalo kao ludo, a zglobovi su me "ubijali". Ali čvrsta rešenost da nešto promenim desila se onog momenta kada sam na fotografijama videla svoje telo dok sam stajala u društvu prijatelja. Tada sam se zarekla da moram da izađem iz ove crne rupe u koju sam upala.
Prvi koraci
Prvo sam dobro pogledala sve oko sebe. Živela sam u kući pretrpanoj stvarima: police pune knjiga i suvenira kupljenih bez reda. Stvari su virile iz svakog ugla. Prišla sam frižideru i otvorila ga. Ruke su mi se tresle od gladi a u glavi mi je bila panika i depresija smešane u jedno osećanje beznađa. Ne znam šta se sa mnom desilo, ali znam da sam izgubila kontrolu nad svojim životom.
Ta činjenica me toliko uznemirila da sam kao u nekoj euforiji prvo pobacala sve nepotrebne stvari iz kuće. Bacila sam čak i one "stvari za nedaj bože". Uzela sam kantu za smeće i u nju natrpala skoro sve stvari iz frižidera. Bacila sam nepotrebno suđe iz kuhinje, rasčistila sobe i kupatilo i kao deo "velike odluke" isključila sam telefon.
Ovo je bila najluđa odluka u mom životu.
Nekoliko dana nakon ove akcije svuda me je okruživala belina i čistoća. Kuhinja je bila raspremljena i čista, frižider beo i poluprazan, sa samo par neophodnih namirnica: mleko, jaja, pomorandže. U ormarima nekoliko pantalona, par majica i džempera. Osetila sam se slobodnom. Kao da me moj čisti i prazni stan napokon pustio napolje. Izašla sam i šetala ulicama grada. O vežbanju još nisam razmišljala, ali sam zato svaki dan obilazila grad uzduž i popreko. Nakon dužeg perioda sam osećala da sam na pravom putu.
Kako ne bih odstupila od cilja, odlučila sam da sklopim dogovor sama sa sobom. Uzela sam beli papir i zapisala:
1. Posao
Od danas ću raditi samo ono što je jasno i razumljivo. Ne prihvatam da radim stvari koje me ljute, pa makar me otpustili. Ne želim da živim u besu.
2. Ulica
Pošto radim 24 sata dnevno, želim da mi nagrada bude šetnja po ulici. Ne sat ili dva, već kad god poželim: moram da izađem napolje makar 5 minuta. Ne na pauzu za pušenje, već u šetnju po ulici.
3. Pušenje
Od danas pušim samo na balkonu u stanu. Na poslu ne pušim. Na ulici ne pušim - samo na balkonu. Kao rezultat toga sa 1 paklice cigareta dnevno, svela sam se na 1 paklicu cigareta nedeljno.
4. Hrana
Odlučila sam da jedem samo hranu koju sam sama spremila. Makar to bila i šnicla sa pire krompirom, ali ću bar znati šta sam stavila u taj krompir. Ručak ću jesti isključivo za stolom, bez požurivanja i skraćivanja vremena predviđenog za obedovanje. Takođe, nikad neću obrok pojesti sasvim do kraja. Uvek ću na tanjiru ostavljati makar jedan do dva zalogaja.
5. Alkohol
Od danas to nije hrana već lek. Lek pomaže kada ga uzimate dozirano i na određen način. U stvari: pivo ispira bubrege, rakija širi krvne sudove, vino ublažava stres.
6. Privatni život
Družiću se samo sa ljudima koji mi prijaju. Imam 34 godine, nemam razloga nikome da se pravdam za svoje postupke.
Šest meseci kasnije društvo me bukvalno odbacilo: nisam pila, pušila ni odlazila u kafice svaki vikend. U isto vreme, na poslu sam radila duplo produktivnije, a dok sam šetala imala sam energije dovoljno da lagano trčim svako jutro. A onda sam primetila da mi sportisti dobacuju:"Ženo, ako već trčiš barem kupi sebi patike!"
A onda sam otišla u prodavnicu i kupila sebi patike za trčanje.
Danas imam 52 godine i izgledam daleko bolje, zdravije. Uvek se setim reči jednog ruskog doktora: "Ljudsko telo je fenomenalno iz razloga što se samo obnavlja", samo mu morate dati šansu.
